Београдске приче: Зграда за уметнике

ПАРИСКА улица прекопута Калемегданског парка некада је било место где је тадашња држава решила да покаже веће интересовање за уметнике и њихово животни простор. Тако једно здање у Београду има историју која данас делује прилично необично.

На месту које је опустошено бомбардовањем још током Првог светског рата, до 1956. године био је пуст плац оивичен тарабом на којем је остала само једна неугледна грађевина. После експопријације парцела је прешла у власништво државе, а о њеној потоњој намени говори нам архитекта мр Горан Анђелковић. Прво нам скреће пажњу да је ондашња држава урадила станове са атељеима, а да је начин финансирања био врло необичан за ондашње прилике.

- Идеја је остварена 1957. године кроз уговор између Стамбене задруге уметника "Дом" и Народног одбора Београда у целокупном износу од 70.000.000 динара - објашњава Анђелковић. - Дакле, Град је дао 44.800.000 динара за просторе галерије - Салона Музеја савремене уметности у приземљу, као и сликарске атељее Миленка Шербана, Ивана Табаковића, Стојана Аралице и Предрага Пеђе Милосављевића. У згради је био и музички студио Живојина Здравковића на спратовима, док је Задруга финансирала стамбене просторе у износу 25.200.000 динара.

Такав систем финансирања изградње био је потпуно неуобичајен и специфичан у тадашњем социјализму, када су масовно грађени станови за непознатог корисника, попут оних на Новом Београду.

Са друге стране, пошто тадашњи прописи нису предвиђали такву намену, атељеи су се у правном смислу водили као пословни простор. Сви станари су искористили могућност стамбеног кредита преко Комуналне банке града Београда, који је тада давао Фонд за кредитирање стамбене изградње, и исплатили станове у целости.

- Разлог за изградњу такве зграде био је недостатак изложбеног простора, али и уметничких атељеа и студија који би одговарали тадашњим захтевима, чему је погодовала и локација у близини Калемегданског парка - додаје Анђелковић. - Аутор зграде је архитекта Мирослав Мирко Јовановић. Архитекта Даница Милосављевић, његова супруга и сестра сликара Пеђе Милосављевића, најстарија је међу архитектама јер је недавно напунила 97 година. Зграда је наменски пројектована са четири стана са сликарским атељеима и шест станова без атељеа. Завршена је 1960, а у београдској архитектури позната је као прва зграда са употребљеном фасадном опеком у другој половини 20. века, што је доста оплеменило и оживело тадашњу београдску стамбену архитектуру.

Наш саговорник истиче још једну занимљивост. Архитекте на нашим просторима често су желеле да живе на последњем спрату својих кућа. Тако су на седмом спрату ове зграде својевремено становали Мирослав Мирко Јовановић и његова супруга Даница Милосављевић.