ЗЕМУН ће свако препознати по ономе што у њему највише воли. Једни по аласима, крововима, брду и кајакашима, други по спортистима, занатлијама, трговцима и проводу. Трећи кажу да је изузетно леп ако га посматрате увече док своју лепоту разлива по таласима Дунава.

Саговорник који нас овако уводи у причу је Мирослав Ранковић, хроничар и фотограф, писац и песник, па је баш зато у њему понајвише дилема како да нам опише своја осећања према Земуну, јер их темељно набраја, истражујући им узроке и нестваран интензитет.

- Ваљда је још само у Земуну могуће слушати тишину и чути звекет тањира кроз отворене прозоре кућа, баш као што је то некада било - каже Ранковић. - Утолико је ово можда још једини град који још опстаје пред налетом модерних архитеката који зидају челиком и стаклом материјализујући своје визије будућности уз потпуно непознавање прошлости, заборављајући на меру душе човека.


Бечки архив

- СТУПАЈУЋИ на Калемегдан или Петроварадин посебну пажњу посматрача заокупљају капије - наставља Ранковић. - Дивних су назива и богате историје. Причајући о једној ум ме води ка преосталим које је могуће видети и о којима причам својим гостима, а и ка онима које су давно срушене. Свака има своју причу. Једино Земун, који толико волим и коме сам посветио значајан део свог опуса нема ама баш ниједан траг о њиховом постојању. Нешто мало је остало у картама из Ратног архива из Беча и у реченицама историчара и путописаца. Тако и вама причам неке од детаља које сам прикупио.

Најстарији план Земуна који историја познаје датира из првих деценија 18. века. Уз пут који повезује Петроварадин са Београдом настаје данашња Главна улица из које се издвајају остале.

Аустрија, заједно са Русијом, од 1737. до 1739. ратује против Турске и у одлучној бици код Гроцке протерује Османлије из Србије. Недуго потом Турци враћају Београд, а његови становници у страху од освете и у потрази за бољим животом беже.

Део становништва предвођен Арсенијем Четвртим Шакабентом одлази ка Војводини, а велики део таквих избеглица остаје у Земуну значајно увећавајући тамошњи број становника.

Стара Венеција

- Баш у то доба Земун постаје главно место за трговински транзит на средокраћи између Истока и Запада. У то доба град има двојну управу, коју чине војне и феудалне власти. Војна власт потом откупљује феудално Шенборново властелинство па Земун 1746. године постаје део Војне границе. Положај града и жеља његове управе за развијањем економије и трговинских веза доводе до установљења скромне самоуправе. Земун 1749. године бива издвојен из апсолутне војне управе и проглашен слободним војним комунитетом. Две године касније, 1751, основана је градска управа - Магистрат, а град постаје стециште занатлија и трговаца.

Ради заштите насеље се консолидује, а варош ограничава палисадама и шанчевима. Географски положај Земуна ограничава Дунав са североистока, а северозападно се налази лесни одсек Гардоша и Ћуковца. Са југоисточне стране био је плавни терен ка Сави, а југозападно према равници.

План Фридриха Ренера израђен око 1753. године показује облик вароши и положај Контумаца. Истина, касније и Бертхолд прави прецизан план 1830. године. Варош је потпуно ограђена, а за улаз и излаз добија капије. Свака страна вароши има по један велики и више мањих улаза у град. Контумац је био санитетски кордон, у којем су трговци и путници из Отоманске империје, прелазећи ка Аустрији, морали да проведу неко време под медицинским надзором, како би тадашње власти биле сигурне да новопридошли немају кугу, која је била највећа пошаст оног доба.

...пред Велики рат

Петроварадинска капија

На месту где је некадашњи путник у Земун улазио из правца Петроварадина, на делу између Гардоша и Ћуковца, налазила се Петроварадинска капија која води у садашњу Главну улицу.

На другој страни, на излазу из ове улице налазила се Београдска капија.

Према Бежанији су биле постављене Бежанијска капија и Касарнска капија.

Стари Земунац је одлазећи ка Дунаву имао још неколико оваквих пролаза: Капија код рибље пијаце, Крива капија, Капија код кречане, Капија код Соларског уреда, Капија код Бродарског уреда и Водена врата за уношење и изношење чамаца.

- Уз две капије које су служиле за улаз у Контумац, ондашњи Земун их је имао укупно 12 - додаје Ранковић. - Свака је имала стражару за боравак чувара и евентуално административне послове.

Нажалост, данас не постоје гравире и цртежи о њиховом изгледу, који би нам прецизније дочарали њихов изглед.

Зид старог Контумаца

- Сигуран сам да су биле грађене од тврдог материјала, вероватно камена и опеке. Зидине тог, старог града поред очигледне чврстине садржавале су и архитектонске елементе који су сваком путнику показивале и раскош царевине у коју улазе. Верујем да је већина била слична капијама које су сачуване на Калемегдану и Петроварадину.

Данас остају многобројне успомене на њихово постојање у времену које је протекло.

- Многе ће као и мене повести на путовање кроз историју града који волимо нудећи сијасет питања и података које ћемо наставити да сакупљамо кроз време које долази. Сигуран сам и да ћемо уживати у путовању времепловом кроз град у коме је било могуће набавити било коју робу и заменити било коју валуту која је пролазила на правцу који спаја Исток и Запад. Можда на том путовању осетимо и мирис Дунава и дах кошаве а сигурно и љубав према људима који су живели остављајући траг који следимо?