БУРНА историја овог града често је остављала исте такве последице, па се на градској архитектури лако очитавају нестабилна времена која су се смењивала.

Градови који су били на положајима које су поштедела ратна разарања, попут Прага или Стокхолма, данас су значајне туристичке дестинације, док су други, који су имали довољно мудрости, успевали да подигну средишње делове својих метропола из рушевина, враћајући им стари сјај. Тако су учинили Варшава и Берлин.

- Често се о Београду говори као о граду с веома дугим континуитетом - каже Бојан Ковачевић, председник Академије архитектуре Србије. - Београд нема континуитет града, он има континуитет насељавања на том месту, уз ушће Саве у Дунав, и има жалосни континуитет ратовања и разарања, преотимања. Ако добро памтим број, ради се о 44 преласка из руку једне у руке друге државе, милом или силом.

Новоградња

ПРЕМА мишљењу архитеката, постоје градови који су понајвише морали да се бране од "ингениозних идеја" сопствених аутора који би их највише ружили, ударајући на њихово старо језгро.

Наши градови, а Београд је један од јасних примера, били су или нису били жртве ратних разарања или идеологија.

- У време мог детињства и раније фазе младости, заправо све куће прављене после 1945. називане су, колоквијално, "новоградњама". А оне су, по правилу, бивале подигнуте на месту неког преосталог крша и лома након бомбардовања 1941, 1943. и 1945. године. С другог аспекта, пак, идеолошки разлози донели су Ваљеву, као ономад не баш комунистичком жаришту - рецимо, потпуно насупрот примеру Ужица - заобилажење инвестирања и високих објеката, па данас тамо можемо да обиђемо Тешњар и можемо да уочимо да немамо наказе "обнове и изградње" у оном лошем смислу.

Код нас једно раскршће у централном делу Београда можда најбоље говори о суштини наше градитељске прошлости током протеклих векова.

Иако наизглед делује немогуће, међу најважнијим, великим саобраћајницама данас се само две улице секу под савршено правим углом. То су Кнеза Милоша и Немањина.

- Наше главне београдске улице настале су на старим друмовима, Цариградском, Крагујевачком, Топчидерском, а потоњи урбанисти су пратили начин на који је Београд нарастао, покушавали су да исправе оно што су могли, и да истрпе оно што не могу - објашњава Ковачевић.

"Самоубиство"

КАД говоримо о удару који смо "извели сами на себе", и ту су последице озбиљне и често - тешке.

- У Србији интелектуалац може да изабере два пута: или ће да игнорише глупост и да се прави да је не види, да се дистанцира од ње, или да се труди да умањи штету. Једноставно, "скочи у воду" и проба да учини да таквих појава буде што мање.

Ковачевић је своје искуство прикупљао, између осталог, кроз учешће у раду жирија урбанистичких и архитектонских конкурса, као и, када је градска меморија у питању, кроз рад, као директор у Музеју града Београда и као консултант у градској Комисији за називе тргова и улица.

Изабрао је за нас неколико ситуација када су стручњаци реаговали брзо и у складу с традицијом града, али и оне друге. На пример, Нови Београд је имао Други булевар, и Трећи булевар, две улице које су деценијама носиле тај назив с безличним бројем, и то су саобраћајнице које покривају део ауто-пута кроз Београд, као и један булевар паралелан с њим.

- Данас носе имена Арсенија Чарнојевића и, од нешто касније, Милутина Миланковића - каже Ковачевић. - То је био природан след, поготово што је Миланковићево име носила једна неугледна уличица, без кућа, која је водила преко некадашњег Старог аеродрома поред којег су стајали хангари које је пројектовао управо Миланковић.

У лето 2005. године била је у наговештају одлука Комисије да се Миланковићу додели нека значајнија улица, али опет као нека изнудица, "негде тамо" иза Сава центра.

- Моја логика, у тренутној реакцији, била је да два велика научника, Тесла и Пупин, имају два булевара паралелна с тадашњим Трећим и да је крајње логично да Миланковић буде заједно у рангу с њима. Предлог је одмах прихваћен, а то "кумство" ми је једна од најдражих ствари у животу. Иако се све збило у неколико десетина секунди, на састанку Комисије.

Корбизијево сокаче

- ОВДЕ постоје и потпуно бесмислени примери у вези с градском меморијом - наставља наш саговорник. - Један од њих је уличица у земуну, иза КБЦ "Бежанијска коса", врло кратка и слепа, са само неколико кућних бројева. Чак на табли пише "Корбизјева", без "и", као посредна потврда да је ту нешто бесмислено. Мој став је, а и многих других, да нека личност не треба по сваку цену да добије улицу у граду. Ипак треба да буде у вези с местом, са знаковитошћу или чак са симболичношћу. Тако смо, на пример, спречили да архитекта Милан Злоковић, с Добровићем патријарх нашег модернизма, заврши у Мокром лугу, не сећам се да ли је предлог био за Мали или Велики. Али је свакако био лош.

Са именима у граду ће бити још доста посла, тврди Ковачевић, али не кроз овако дневне одлуке, него с темељном стратегијом.

- Како је могуће да краљ Александар Карађорђевић нема ништа у Београду? Потичем из породица које су и грађанске и левичарске, али та ситуација са убијеним краљем ми је невероватна. Краљица Марија има улицу, дакако, многе српске харамбаше је имају, а краљ Александар је нема.

Предлажем "Новостима" да покрену иницијативу да се мосту који сви данас потпуно без памети зову Бранков, врати име Александров или Краљев мост. Тамо су, узгред, два моста један поред другог, а и постаменти су аутентични, из 1934. године. Знате, мост Ријалто у Венецији је трећи мост на том месту и даље се зове Понте Ријалто. А Бранко, чак и ако је Радичевић, није баш толико заслужан за Београд да би главни градски мост носио његово име.

ЧАСТ ПРОФЕСОРУ МАРТИНОВИЋУ

- Једна улица је у мом срцу такође веома значајна - каже Бојан Ковачевић. - Сећам се, на један састанак Комисије дошао је предлог да, претходно узет из такозваног Резервног фонда (имена људи за које је одлучено да добију улицу али још увек није одређено коју, где), у насеље Ледине, иза Новог Београда, једна улица добије име Уроша Мартиновића, архитекте, чувеног професора, па и мог, изузетне личности и професионално и приватно.

"Побунио сам се како може Мартиновић, један од отаца Новог Београда, да заврши у једном више руралном амбијенту него у ономе у чијем обликовању је био важан судионик."

- Мој предлог, који је, хвала богу, одмах и усвојен, био је да се тадашња саобраћајна веза улица Омладинских бригада и Агостина Нета, паралелна са Гагариновом, додели Мартиновићу. У том тренутку шевар и асфалт, данас она излази на бок "Делта ситија", има нове изврсне стамбене зграде и многобројне фирме, с таблама са Урошевим именом.

Код тог човека је дипломирала, некада, изразита већина данашње архитектонске елите Београда.