КАДА би Београд био Токио, Атина, Лондон или Париз, споменици који у њему постоје вековима и причају суштину његовог идентитета били би истакнути, осветљени и посећени, ако не од стране многобројних страних туриста, а онда макар од самих Београђана. Можда зато Београд и нема славу поменутих градова, јер, за разлику од њих, он своје брже заборавља него што их памти.

Место које представља средњовековну душу и суштину града откопано је крајем седамдесетих година, а сада је немарно остављено у запећку свих градских дешавања.

Остаци Митрополитског двора, попут "чардака ни на небу ни на земљи", "висе" између Горњег и Доњег калемегданског града. Поред њих, некада је био Храм Успења Пресвете Богородице, најважнији српски средњовековни саборни храм настао још у 11. веку.

До овог места се чешће скотрља неки одроњен камен са градских зидина или празна пивска конзерва немарног посетиоца него што се појави макар неки заинтересовани Београђанин чији корен потиче управо одавде.


ДВОР И ХРАМ

МИТРОПОЛИТСКИ двор је реперна тачка средњовековног Доњег града, као и Храм Успења Пресвете Богородице, па је тако, ово место још у првој половини 14. века, било веома познато. У ту цркву је долазила и жена краља Милутина Симонида да се поклони икони Богородице која је сматрана чудотворном.

О свему овоме разговарамо са археологом др Марком Поповићем, човеком који је открио ово налазиште подно Горњег града још касних седамдесетих година прошлог века.

- Знамо да је та црква у доба деспота Стефана била дограђена - каже др Поповић.- Важно је и то да је тада, 1402. године, Београд први пут постао српска престоница. Деспотов ктиторски натпис се налазио над порталом цркве, а у то време је дограђена и певница. Црква је добила облик који је припадао моравској школи.

До данас су остали значајни делови Митрополитског двора, али од цркве, која се налазила одмах до њега, није остао ни камен на камену. Др Поповић и његови сарадници ипак знају много о изгледу храма.

- Постоје сачуване гравире из доба када је Отоманска империја освојила Београд 1521. године и са њих јасно читамо да је црква имала куполу и засведени трем. Међутим, Турци јој мењају намену одмах после пада града - Сулејман је претвара у џамију. Дотадашњи српски саборни храм претворен је у прву исламску богомољу коју су звали и Царева џамија.

Касније, у доба аустријско-турских ратова од 17. века црква је доста страдала. Грађевину је дотукао сукоб ове две царевине од 14. августа 1717. године, када је експлодирало турско складиште барута у Доњем граду. После освајања града нови хришћански владари су ове рушевине прозвали Стара зарушена црква.

ВЕКОВИ СТРПЉЕЊА ЈЕДИНИ природни водоизвор у Тврђави је онај испод храма посвећеног Светој Петки. Како објашњава наш саговорник, још у средњем веку сматран је светим и лековитим. - У доба Турака, Србима и другим становницима града није био дозвољен приступ извору - објашњава др Поповић. - Београдски хришћани памтили су да се у утврђењу налази чудотворни извор, преносећи с колена на колено предање током пар векова, колико нису могли да му приђу. Зато, када су Аустријанци први пут освојили Београд 1688. године, српски живаљ је појурио тамо у толиком броју да је аустријски војни заповедник морао да обезбеди посебне страже како би одржавале ред на прилазима извору.

- Аустријанци тада почињу реконструкцију Београдске тврђаве, а заједно са њом и нивелисање, које је било фатално по Доњи град - додаје др Поповић. - До тада је тај део био под нагибом, а приобални појас водоплаван, па су тако засекли део падине који је сада у залеђу остатака Митрополитског двора и део материјала су насули уз приобаље. Тако су формирали плато Доњег града. До тада овај део није био раван, како смо на то сада навикли.

Од тог доба Аустријанци су ово поље користили за егзерцир, односно увежбавање војске, ту су биле артиљеријска и пешадијска касарна, различита војна складишта, арсенал, пекара... Пошто су остаци старе цркве сметали на узвишењу изнад платоа, цео брег на којем се налазила је скинут, па до данас чак ни темељи тог здања нису остали.

У залеђу цркве остао је Митрополитски двор, који је поштеђен коначног разарања, али је остао затрпан огромним слојем земље, бачене низ падину приликом уређивања Горњег града. Тако је рељеф који данас видимо на Калемегдану заправо резултат аустријских земљаних радова од 1720. до 1730. године.

- На том простору Аустријанци су подигли низ објеката, па зато тамо сада немамо ниједну средњовековну грађевину - додаје др Поповић.

- Истовремено је део Горњег града сравњен до нивоа такозване здравице, и тако је уништено значајно средњовековно наслеђе.


МОДЕРНО ИСКОПАВАЊЕ

КРАЈЕМ седамдесетих постојала је падина која се с Горњег спуштала на Доњи град. Наш саговорник је почео истраживање трагом зидова чији врхови су се видели с површине.

- Било је то 1977. године, помислио сам да су то фортификације. Засекли смо падину и имали срећу да наиђемо на добро очуване зидове и портал. Био је то повод за озбиљна истраживања простора насутог око 1720. године, и тај огроман посао трајао је, с прекидима, пуних 15 година. Отклонили смо 20.000 кубних метара насипа. Тада смо вратили и средњовековни рељеф и некадашње узвишење на којем се налазила црква.

После таквог посла, данас бисмо могли тачно да оцртамо силуете целог храма. Стручњаци имају тачан увид у то како је изгледала најважнија српска средњовековна црква у Београду, као и које је величине била. На једном од планова града из 1689. јасно се виде две цркве, од којих је једна била са полукружном певницом и апсидама, што нас упућује на Храм Успења Пресвете Богородице. Други путоказ који археологе води ка репродукцији изгледа цркве има још сликовитију причу.

- Почетком 16. века Београдском митрополијом управљао је владика Максим Бранковић. Београд је у том тренутку био прилично несигурна енклава и митрополит је одлучио да средиште Митрополије премести на Фрушку гору, где је имао јако хришћанско залеђе. Подигао је Крушедол с циљем да то буде епископски храм. Пресељење је обављено око 1515. године, а разложно је претпоставити да је владика Максим градио свој храм по изгледу на своју бившу катедралну цркву у Београду.

Тако, када се пренесе пројекција цркве из манастира Крушедол на овај простор, добијамо отприлике изглед изгубљене најважније цркве Београда.


ИСЦЕЉУЈУЋА ВОДА

ТОКОМ 15. и почетком 16. века у Цркви Успења Пресвете Богородице налазиле су се мошти Свете Петке. Кнегиња Милица је успела да их пренесе из бугарског Трнова овде, а деспот Стефан је наредио да буду у тадашњој српској цркви, којој је био и ктитор, јер је помогао њену обнову.

- По свему судећи, вода са извора била је спроведена цевима до Митрополитског двора, чије остатке и сада видимо. У дворској сали налазила се фонтана кроз коју је пролазила вода. Протицала је у камену посуду и улазила у зидану цистерну која се налазила између Митрополитског двора и источног зида Цркве, код олтара. Баш на том месту биле су и мошти Свете Петке.

БЕОГРАДСКИ "ДЕФИЦИТ" МАЛО је Београђана којима је стало до тога да проносе историју града у којем живе. После пет деценија упорног истраживања Београдске тврђаве, тако мисли археолог др Марко Поповић. - Овај град је од 1402. године главни град Србије. Без обзира на то ко је владао Србијом и како су је доживљавали, били то Аустријанци, Турци, домаћи и страни владари - сматрали су га српским главним градом - подвлачи др Поповић. - Чудно ми је, понекад, да нема довољно београдске популације заинтересоване за то.

Стојимо поред др Поповића који нам јасно показује распоред просторија у средњовековном Митрополитском двору. Ходамо простором где је био дуг, засвођен ходник, видимо место дотока свете воде. Магија предака откривена је овде, на месту најважнијег београдског средњовековног православног комплекса, о којем наши суграђани углавном не знају ништа.

- Постоје пројекти који подразумевају делимичну реконструкцију Митрополитског двора - објашњава наш саговорник. - Ми имамо јасну визију и остатке подрума и првог нивоа до таванице. У том нивоу су значајне просторије, велика сала и улазни хол. Тако би се у Доњем граду појавила једина средњовековна зграда која би могла да послужи као изложбени простор, али и као експонат који најречитије говори о добу када је настала. У таквом музеју били би изложени многобројни предмети које Београд чува још из средњег века.

На месту некадашњег храма посвећеног Богородици и њеном успењу нема више ничег. Чак је и камен из старих темеља извађен, али су ипак наши археолози од две металне шипке направили крст и обележили место на којем је, сигурно пре пет векова, био олтар.

Био је ту и знатно раније.

Довољно да сећање на њега "достојанствено" чувају две укрштене металне штангле.


КАПИЈА КАРЛА ШЕСТОГ

ДОЊИ град Београдске тврђаве краси још једна посебна грађевина која је по много чему јединствена на Балкану. То је Капија Карла Шестог, која је дело чувеног архитекте Балтазара Нојмана.

Нојман је био аутор многих важних здања у Европи, па је његов ауторитет био толико уважен да је некада његов лик био на новчаници од 50 немачких марака.

Како нам је објаснио др Марко Поповић, ова капија је једини објекат који је Нојман направио на другој обали Саве и Дунава, напуштајући централни део Европе и силазећи на Балкан.

- Искусни архитекта затекао се у војсци принца Еугена током похода на Београд, када су Аустријанци потиснули Турке после велике победе 1717. године - каже др Поповић. - Он је око 1719. године био у Београду и готово је извесно да је, поред Карлове капије, пројектовао и Римски бунар.

Улаз у Римски бунар налази се на Горњем граду, а грађевина допире до око 60 метара дубине. До нивоа воде води спирално уплетено степениште од 212 степеника, док други, одвојен сплет води навише.

- У Орвијету у Италији постоји слично решење са двоструким степеништем - објашњава др Поповић. - Извесно је да је тамо нашао инспирацију, а да је овде реализовао на врло сличан начин. Тако је Нојманов "барокни" потпис оставио траг на Београдској тврђави, можда и више него што су стручњаци првобитно претпостављали.