Београдске приче: Радионица са немачког моста
06. 04. 2016. у 11:35
Београђани чувају крајње необичне сувенире из доба немачке окупације. У дворишту куће на Старом сајмишту Властимир Николић чува алате које је "набавио" његов деда укравши их са градилишта моста Принц Еуген
БЕОГРАД је после почетка Другог светског рата остао без мостова, јер их је срушила Војска Краљевине Југославије. Немци су побеснели, јер су били ускраћени за важне саобраћајне коридоре неопходне за наступајуће ратне операције, па су морали брзо да оспособе мост који су у деловима донели у Београд.
Током зиме 1941. и 1942. године тај мост је постављен, Немци су га звали по принцу Еугену, данас преко њега иде трамвај, сада му је званичан назив Стари савски, Београђани га по навици неправилно зову Железнички, иако преко њега воз никад није прошао, а наша прича почиње баш крај њега...
"Тезге" од пола тоне
ПРЕ рата Никола Вулић је био искусни машинац који је већ имао неколико патената насталих углавном у фабрици жице на Дорћолу, а када су окупатори почели изградњу моста, морао је присилно да учествује у њој.
Његов унук Властимир Николић препричава нам дедина сећања, а памти и своју ујну, а дедину снају Марију Бренер Вулић, која је на исти начин радила у кухињи спремајући храну за раднике.
- Прича почиње 1978. године, када ми је деда описао порекло неких необичних ствари у дворишту наше куће - каже Николић. - Прво ме је наговорио да савладам браварски занат, иако сам у то време већ био погонски електричар и бавио сам се аутоматиком. Његова идеја постала је мој изазов, и почео сам да гледам шта он то ради за великим, металним радним столом у дворишту. А онда сам чуо и причу о пореклу "тезге", како је деда од милоште звао овај радни простор.
.jpg)
Немачка фирма ТОТ је током окупације била задужена за подизање свих важних грађевина потребних нацистима, а често су посао изводили заробљеници или присилни радници. Тако је и деда Никола завршио на мосту, додуше у нешто привилегованијем положају, будући да је био умешан занатлија.
- У прво време су били склони саботажама, како би Немцима успорили радове, па су неке велике челичне плоче "случајно" упадале у Саву, или би закивци били лоше урађени - сећа се Властимир дедине приче. - Али ускоро је ђаво однео шалу, јер су окупатори схватили о чему се ради, па су физички најслабије међу радницима преместили у оближњи концентрациони логор. То је био пример другима, који су морали озбиљније да приону на посао.
.jpg)
Ипак, "тезге" су остале изазов, јер су то биле металне конструкције које су држале плочу, налик на радни сто. Тамо су обављани сви важни послови пре него што би плоча била укована у конструкцију моста.
- Док су услови још били подношљиви, деда је, са пријатељима, успео да украде тезгу. Додуше, морали су да је износе део по део, с обзиром на то да је била тешка око 500 килограма, али "мазнути" Немцима нешто толико велико са градилишта није био мали изазов. Пошто је све то остало тајна, деда је чак и преда мном држао порекло тезге у тајности, док није дошло безбедно време, две деценије после рата.
Освајање и опстанак
ДАНАС Николић у дворишту куће име да заврши безброј занатских послова. Иако је пензионер, послушао је савет добронамерног старца и у рукама сада има више заната. Тако често стане за деда Николину тезгу, а успут нам одаје тајну како неколико алатки којима се служи потичу са истог градилишта.
Тако је радио и његов деда, а када је остарио оставио је унуку у аманет. Оставиће је, каже наш саговорник, исто тако свом сину Синиши, када за то дође време.
Властимир Николић
.jpg)
ЛИЧИ НА ДЕДУ...
Снимак који смо нашли из доба изградње моста, током зиме 1942. године, овековечио је неколико људи који су ту присилно радили.
Наш саговорник пажљиво гледа фотографију, упоређује ситне ликове и физиономије, и слути да је једна фигура управо - дедина. Али будући да смо озбиљан лист и да немамо намеру да кваримо причу нагађањима, засад остаје само слутња да је деда Никола остао забележен и на пожутелом фото-папиру.
.jpg)
ТЕНКОВСКА ДИЗАЛИЦА
После више од седам деценија, поред "немачког" стола стоји хидраулична дизалица која може да подигне тежину од 50 тона. Служила је за подизање тенкова, камиона и других масивних терета.
Николић нам објашњава да је и она "реликвија" из рата, и да је и њој "помогао" деда како "не би много сметала Немцима".
- И данас беспрекорно ради. Нема шта на њој да се поквари - уз осмех каже Николић.
Radojko
06.04.2016. 14:51
I tako i do danasnjih dana,nemci proizvode,a mi ko uspe da nesto mazne on je srecan i ponosan.
Dobar informativan članak sa malom greškom: TOT nije bila firma već pravojna građevinska "armija" koju je osnovao i predvodio nacista od prvog dana Fric Tot. Uglanom su Nemci, Ukrajinci i Litvanci bili "šefovi" a teške radove su izvodili ratni zaroblj., logoraši i prisilni radnici itd. Izgrađivali su bunkere, skloništa za podmornice, mostove itd. Dosta radnika je pomrlo. 1944. g."Organisatio Todt" (zvanično ime) imala je skoro 1.400.000 prisilnih radnika. Nema podataka koliko je umrlo do 1945.
Коментари (2)