СТРАНЦИ који дођу у Београд враћају се из њега богатији за једну снажну "инјекцију" добронамерности и позитивне енергије. То је, по свему судећи, основна карактеристика нашег града, она по којој се прочуо и због чега све више туриста долази овде.

О томе шта су необично странци забележили у Београду и околини, приповеда нам Ненад Благојевић, дипломирани туризмолог, лиценцирани туристички водич, али и вишегодишњи новинар и човек који је умешно направио сајт "Приче с душом" које посећује чак 80.000 заинтересованих месечно.

МОТКА КАО ДАЉИНСКИ

- Туристи који долазе у Београд имају различите прохтеве - каже Благојевић. - Гости са Блиског истока и из Турске обожавају све што блешти и шљашти. Њих посебно опчињава Хотел "Москва" због спољашњег колорита, али и приче о историји тог здања. Они су једини који се више фотографишу поред "Москве" него на Београдској тврђави. Млађи Турци најчешће долазе овде у групама или паровима, а највише очекују добар провод, коктеле, али и коцкарнице.

Група Енглеза је била фасцинирана домаћом верзијом даљинског управљача. Сви су одушевљено зграбили фото-апарате у тренутку када је водич замолио власника једног кафића да мало умањи рад клима-уређаја, а овај је дугачком мотком подесио климу. То су осетили као крајње оригинално.

- Британци, Американци или Немци одушевљено истражују град тражећи скривене локале које иначе не би могли да пронађу - додаје Благојевић. - Што је архаичније и теже доступно, више им се свиђа.

НАГРАДА СА СЕЈШЕЛА НАШ саговорник је као водич прошао тридесетак земаља света, али каже да му је посебно драга награда коју је добио од једне егзотичне земље. Наиме, Благојевић је носилац признања Министарства туризма Сејшела као промотер њихове земље у Србији.

То само доказује како наш малограђански синдром да кафиће, ресторане и друга угоститељска места називамо страним именима - управо странцима ништа не значи - напротив.

Французи запрепашћујуће мало знају за блиске односе који су наши преци имали са њиховим дедовима, поготово током Првог светског рата, а када дођу у Београд знатно више посежу за пивом или ракијом него за вином које је традиционално пиће на њиховом поднебљу.

- У Скадарлији сам подучавао странце како се наручују песме код музичара. Били су веома заинтересовани које новчанице треба, на елегантан начин, да ставе у мех хармонике или да убаце у гитару. Дабоме, основни део "лекције" био је да новчаница не би требало да буде у малим апоенима.

Не лези враже, то је умело да произведе неочекивана питања за водича, јер су странци умели тихо, на уво, да га упитају смеју ли да залепе музичару новчаницу на чело. То су, кажу, видели на интернету, а саставни је део фоклора многих домаћих филмова, па су и они пожелели тако да ураде.

ЛАЖНА РАКИЈА

- Недавно се дама из Бразила немарно наслонила на сто на којем је била упаљена свећа и убрзо је нагорела јакна коју је носила. Пожар је брзо савладан, а одмах је за сто стигла тура пића на рачун куће, што ју је збунило, а још више је био затечен туриста из Аустралије који је на други начин доживео нашу сналажљивост и љубазност.

Младић са далеког континента није знао да је алергичан на цвет липе, који је у том тренутку проносио ветар над Скадарлијом. Није ни могао да зна, јер се никада до тада није срео са таквим дрветом.

- Али ми смо на све спремни. Гитариста из оркестра је чуо шта се догађа и одмах је донео лек неспремном Аустралијанцу. Све је, дабоме, прошло у најбољем реду.

Па ипак, прича о домаћим водичима и страним гостима никако не може да прође без - ракије. У Благојевићевом случају умало је било буквално тако.

Странци у Скадарлији

- Водио сам туру странаца баш у Скадарлију, и стигли смо до "лекције" о ракији - уз осмех ће Благојевић. - У склопу туре водичи често воле да понуде госте нашим, домаћим пићем па сам и ја то планирао, али неком грешком сам помешао флаше и сипао им ону у којој је била вода. Затим сам, сав важан на тацни понудио сваком од гостију пуну чашицу, једну сам узео за себе и театрално смо наздравили. После оног: "на екс", видео сам гомилу лица разочараних и ускраћених за "удар жестине". Није га било. Попили су воду.

Када су разочарани гости погледали ка збуњеном водичу, овај је муњевито смислио изговор како је, тобоже, "ово била проба и да су баш добро урадили, па су доказали како су спремни за праву ракију".

- Још памтим лик конобара Екрема који се држао за стомак од смеха, док сам се ја прилично ефектно извукао из невоље. Дабоме, ракију су "сљуштили" муњевито. "Припрема" је дала сасвим задовољавајуће резултате.

НАЈСПОРИЈИ ПРЕВОЗ

ЕПИЛОГ сваке приче коју презентују београдски туристички водичи по правилу је исти. То нам потврђује и Ненад Благојевић, који каже да туристи уважавају знање о историји, географији, гастрономији... али да од домаћина првенствено очекују типично београдску непосредност и духовитост.

- Гости воле да чујемо њихово мишљење, али посебно да осете како је њихов водич опуштен и срдачан.

Уосталом, неке појаве код нас могу да буду испричане само на непосредан, а богме и духовит начин, јер нам другачији и не преостају.

- Када странце водим на путовање возом ка Новом Саду, обавезно наведем како је то најјефтинији, али и наспорији вид превоза. Обавезно поменем анегдоту да крај једног села путници не користе станицу, јер воз толико споро иде да им је лакше да искоче из њега на тачки која им је ближе кући. Посебно им измамим осмех када кажем како не могу да им кажем када тачно стижемо у Нови Сад, а још мање када се враћамо у Београд.

Прво им је смешно, а после се увере да је и тачно.

Раздрагани Французи


"МЕШАНИ" ФОЛКЛОР

ОБИЛАСЦИ београдских кафића и кафана често подразумевају упознавање са домаћом музиком, а расположене госте домаћи водичи често уче да играју ужичко коло.

- Ту треба бити обазрив - сећа се Благојевић још једне анегдоте. - На једној таквој тури су се окупили истовремено Италијани, Турци и Пољаци, и толико су били расположени да свако покаже игре са свог поднебља, да су, уз понеко пиће, целу туру претворили у бурно фолклорно дружење и надигравање.