Београдске приче: Кад је Шанса била последња

БОЕМИ су она вратоломна братија која попут номада крстари од кафане до кафане, уносећи врелину и значај у ове "институције".

Када кафане утихну, онда се захуктала "мокра браћа" напрасно укоче, десператно тражећи следећу дестинацију, све тако незауставни... Тако је настајала прича о "Последњој шанси", незаборавном месту београдског Ташмајдана.

Шездесетих и седамдесетих година само је ова кафана радила непрекидно, током целе ноћи, па је назив "Последња шанса" био потпуно у складу са наменом ресторана. Тамо су "путовања" окончавали они који су имали саговорнику још нешто смртно важно да испричају, а како то учинити "на суво"...

Једина ноћна лука

- ТАКО је било све до 1982. године, када смо престали да будемо једина градска кафана која ради ноћу - каже за "Београдске приче" Ратко Вукадиновић, који од тада управља овим местом. - Ноћни рад су преузели "Градски подрум" и "Бели град", али са много мање успеха.

Као важно састајалиште ова кафана ушла је у историју града још шездесетих година, када је понела назив "Таш кафе", а изгледала је мање угледно него данас. После је дограђен још један ресторански део.

Овде је седела елита Београда од тада до данас. Природно је да су гости увек били ђаци Пете београдске гимназије, за њима нешто старији студенти Правног факултета, а за њима телевизијски бардови. Старији су се лагано повлачили над овим млађима, па је неретко било да се исти гост појави у башти "Шансе" са све три позиције.

- Маестрални новинар и легенда Миро Радојчић долазио је искључиво током дана - сећа се Вукадиновић. - Како сам долазио са новинама под мишком, често би ме звао "професором", ваљда сам га подсећао на неког од њих. Одавно је ту седео и велики песник Васко Попа, касније стиже генерација Предрага Милојевића, затим Бране Црнчевића, Милорада Павића... Пијаниста Прегл долазио је са женом Гитом, а тада је већ имао 104 године...

Дуго је обичај градских матураната био исти - после матурске вечери обавезно се долазило у "Последњу шансу", јер нису имали избора - после поноћи само је ова кафана радила.

Ово је окупљалиште на којем је сачуван дух заједништва, па постоје београдске даме које долазе сваке среде у подне, а друга група скупља се овде суботом. Како објашњава наш саговорник, то је врста традиције и дружења које се нипошто не пропушта.

Спомен на хатишериф

- "Шанса" је била окупљалиште београдског духа и боемије - сећа се Ратко Вукадиновић.- У њој је горела пећ бубњара, виолиниста је распредао своје акорде, а догађало се да гости са једног стола започну рецитовање стихова које би завршили они, за суседним. До данас ми је у сећању јасно сачувана слика виолине, бубњаре и ламперије на зидовима... У то време долазили су овде врхунски интелекуталци, али и људи који су били на гласу као опасни момци. Па ипак, овде није било инцидената ни када сврате Љуба Земунац, Гишка... долазио је Радован Стојчић Баџа док је још био тихи приправник.

Касније су се времена променила. Фуруну је заменила пећ на нафту, а од 1982. године стижу радијатори. Исто тако, боеме и рецитаторе смењују мало тежа пијанства и наш саговорник решава да укине ноћну деструкцију, а да сачува лепа сећања. Пијанци су победили боеме, а он је пустио другим кафанама да дочекају ново доба ноћног живота и турбо фолка...

Врата историје

У окружењу "Шансе" гледамо директно београдској историји у очи. Једино на зиду ове кафане крупним словима пише подсетник да је овде прочитан хатишериф 1830. године, којим је Србији најзад дозвољено да "продише" после вековне турске власти.

Интересантно, тако важан историјски догађај није обележен никаквим спомеником, осим овим, који постоји на централном месту кафане "Шанса". Урадила га је још седамдесетих година уметница Ђурђина Ђорђевић.

Одмах поред баште налази се Чупина хумка, место на које нам саговорник показује према Цркви Светог Марка. Тамо је сада ружичњак, а легенда каже да су ту Турци спалили мошти Светог Саве.

Испред нас је један од најлепших градских паркова, а на његовом месту некада је био Старо гробље. На централном делу парка до 1886. године сахрањивани су православци, према Таковској улици почивали су католици и протестанти, а овде, где је данас башта били су војници, утопљеници и самоубице.

Када су правили једну од реконструкција и адаптирања ресторана, налетели су на кости. Слично је и испред Сеизмолошког завода, где је и данас остао подигнут споменик са једног гроба.

Овде као да свако има да исприповеда још нешто. Стари Београђани, боеми, студентарија и ђаци... и макар овде, већ деценијама, за то имају шансу...

Ратко Вукадиновић

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА ЗА ТЕБЕ

ХИТ композиција Боре Ђорђевића и "Рибље чорбе" "Последња песма за тебе", у којој гостују Мирјана Бобић Мојсиловић и Никола Ђуричко снимљена је "Шанси".

Истина, Бора Чорба је имао импресивно искуство у истраживању кафанског живота и обичаја, али га се више сећају на доњем делу Ташмајдана, код "Тозе Грка", где је био чешћи гост него у "Шанси".

АРХИВА

СТАДИОН на Ташмајдану представља први комшилук крај "Шансе" а наш саговорник педантно чува архиву везану за ово здање. Тако има потпис Михајла Јанковића од 1. октобра 1968. године. Он је био пројектант Ташмајданског стадиона, али и зграде "ЦК" (данашња Палата "Ушће"), као и стадиона ФК Партизан. Овим потписом дао је сагласност за функционисање "Последње шансе".

КОНОБАРИ И АНЕГДОТЕ

КЕЛНЕРСКИ занат је осуда на слушање којекаквих прича, исповести... Некада конобари имају утисак да су упосленији од психијатара, па тако није другачије ни у "Шанси". Наш саговорник посебно се сећа Бате Бугарина, како су га од милоште звали.

- Један познати новинар волео је пелинковац, али му је жена бранила да пије - отвара "неочекивану" причу Вукадиновић. - После трећег пића "наивно" је упитао Бату на које пиће да пређе, јер је претерао. Добио је одговор: "Пиво".

Несрећни новинар није хтео да наручи велико пиво ни за живу главу, имајући пред очима визију побеснеле супруге. Определио се за мању верзију.

- Донеси ми три мала пива - заповедио је келнеру.

Потпуно другачија прича била је када се Батин колега седамдесетих година "острвио" на једног странца којем је неколико пута наплатио исти цех. Па ипак, гост је био толико лепо расположен, да га је позвао да наставе заједно даље, на пиће у "Метропол". Овај је пристао, отпратио га је у келнерском оделу, тамо су се почастили, и на крају му је - опет наплатио!