ОД када је света и века људи су тражили еликсир вечног живота или макар дуговечности. Силно опредељени за све овоземаљско, стремили би позном животном добу, посебно завидећи стогодишњацима.


Тим путем пошли смо међу новинске ступце настале у Београду између два рата и тражили како су се наше колеге тог доба ишчуђавале рецептима које су им износили варошки старци и старице.


Ниједан није подразумевао оно што данас гледате на ТВ екранима, а било је мало обичаја које би данашњи стручњаци подвели под "здрав живот".


Три жене, једна глава

ПРВИ саговорник истраживача листа "Време" био је чича Коста Трајковић. За њега су нашли да је рођен јула 1832. године, односно да је у тренутку истраживања, 1938, већ имао 106 година.


- Од 1850. године је у Београду, а данас станује у Улици кнеза Павла - пише сјајни Анте Матекало, један од најбољих новинара репортера тадашње престонице. - Овај стогодишњак уредно прича о старом Београду, а његов унук (од брата) је легендарни четнички војвода Јован Бабунски.


"Ситна и убава беше ова варош Београд", приповедао је Трајковић. "Сви знадосмо шта ко воли: и кафу из филџана и шарене папуче... Највише волим када деца око мене праве буку. Имао сам четири сина и две кћери. Два сина имају по четворо, трећи осморо деце, а један ми је погинуо у рату. Кћери имају још шесторо, и сад се набрали унучићи, праунучићи... Најстарији син мој отишао у Букурешт, па и он тамо има десетак, петнаест праунучића. Мојих живих, може се набрати, што синова, кћери, унучића и праунучића, можда педесет, шездесет, а можда и више. Ко би све могао да преброји".


На питање Матекала како је могао толико дуго да поживи, верујући да чича Коста није пио ни ракију ни вино, овај одговара сасвим другачије.


- Пио сам и ракије и вино, много сам пио.


Затим, запрепашћеном саговорнику "сипа" само неочекиване одговоре на питања која овај поставља. Каже и да је много волео месо, "нарочито кад голем комад говеђине баци на жар, па остане мало крвав".


- Пушио сам као три паше. Запалим прву цигару на жар, ујутру, па онда цео дан једну на другу. По педесет и више на дан попушим. Гледај ме како сад намотавам цигару дебелу као прст. А некад, леле...


- Онда, чича, ниси имао пуно посла са женама - покушао је новинар да извуче макар неку ставку "здравог живота" која је Трајковића учинила тако дуговечним.


- Ни сад га не потрефи - одречно ће чича. - Имао сам три жене, и све их претурих преко главе, а глава оста читава.


Објашњење одакле му дугих 106 година Коста Трајковић је сликовито изнео. Показао је прстом нагоре и рекао: "Питај оног горе. Није то у људској руци!"


Видосава Марковић


Бака и ракија


ЗА Видосаву Марковић остало је уредно записано у санџачким матичним књигама у Новој Вароши да је рођена 28. јуна 1830. године. Описују је као жену од 108 година која је, каже, жељна да опет путује.

- Хтела бих да кренем подалеко, у Санџак, нешто возом, а нешто, богме и пешке. Одавно се нисам, синко, некуда кретала, па ме жеља некаква спопала...


Видосавин саговорник примећује да старица са лакоћом савладава степенице у кући у Франкопанској улици, где станује на трећем спрату. Живела је код своје унуке, супруге Глигорија Радуловића, чиновника Главног радиотелеграфа. Старица плете прслучиће, везе чаршафе, и пева свом праунучићу увек када се овај расплаче. У том тренутку, 1938. године, већ три деценије је живела у Београду, а пре тога је 77 година била у родном Санџаку, који јој је, говорила је, "и сад милији од лепих престоничких улица".


- Нисам знала, синко, ни за какве измотације док овамо не сљегох. А овде: и колачи, и корзо неки, и зло свакојако, па људи брзо повену. Мене је одржао само бели мрс: мало сира, млека и хлеба, па купуса, а зиму човек претури све на расолу... Јесам сине, пила сам и ракију, па ми и сад драга. Помаже она много у животу. А вино... баш му нисам вешта. За вино нисам ни знала док не дођох у Београд.


Видосава је памтила још турске зулумћаре, а извештај говори како им ни тада још није опростила јер их је упамтила и као чобаница и као мајка. "Многа деца изгинуше, а само се сачува потомство једном сину". Његова кћер је сада старичина хранитељка.

У дубоку зиму живота Видосава се није више ничег плашила, осим да јој неки урок не снађе праунуче. И воли да пева. Бори се песмом против урока, и каже да живи дуго, и живеће - јер пева.


Три мужа отерала

НАЈСТАРИЈА Београђанка те, 1938. године, била је Магда Ивановић. Како су новинари уредно проверили, у Београду је 1929. године у општинске књиге унесено њено име по сведочанству парохије у Приштини, где је као година рођења забележена 1821.

Старица је већ у то време, кад је пристигла у Београд, била измучена великим несрећама, и "општина је узела под своје да је храни, и као ускоро, сахрани".


- Међутим, Магди се некако отад осладио живот - бележи Матекало. - Какво умирање!? Ни да чује! Ових дана напунила је 116 година. Сад седи и лежи у болници, здрава и весела, и хоће у топлој постељи да дочека пролећне дане. После, лако ће...


Хтела је у Београду да умре као удовица. Каже да је три мужа имала у Приштини, где је живела пре тога.


- Првог сам отерала, други беше добар али се брзо осушио, а трећи... трећи је слаб и мршав па је сам побегао пре него што бих га отерала. После сам кренула сама за Београд и ето ме овде већ 55 година!


Коста Трајковић

Магда је имала лепо имање, а волела је свет и путовања. После је у Гостивару, неким стицајем околности све изгубила, па је "остала као прст гола".


- Док бејах млада знала сам за себе. А сада? Драго ми је да се сећам свега тога. Попијем ракију па онда бих хтела цео дан да певам. А пила сам доста, и сада ме ракија весели. Јела сам и посно и мрсно. Пушим више од сто година. Потомства немам, па ни брига.

Затим се хвали, па показује густу косу без седих.


- Да поједем волим, и то много, али сада немам зубе па се заплачем од беса. Хтела бих да шетам, да идем далеко, али не смем од ветра. Већ на пролеће ћу у Приштину, да тамо умрем... У седам сам се ратова борила, па и са Черкезима. Кад су дошли у Приштину, имали су све неке алке у носу и ушима.


Магда прекида говор, да се "разблажи" ракијом. Жедно нагиње боцу и потом, весело рече: "Перем очи, све овако".


Тако је окончао путопис угледног предратног репортера међу најстаријим становницима Београда. Очигледно обрадован и зачуђен у исто време, Матекало је пустио приче међу читаоце оног доба, а ми их претачемо вама, како би остала успомена на добродушне градске старине.


МАТЕКАЛО И "ВРЕМЕ"

"Време" је био угледан међуратни дневни лист који је уреднички посебно обраћао пажњу на репортажу као веома битну новинарску категорију. Од 1937. године овакви извештаји и приче са терена били су веома читани међу суграђанима.


Анте Матекало био је један од најстраственијих новинара истраживача оног доба, а текстови које је написао привлачили су, по правилу, велику пажњу публике.