Београдске приче: Пребрзи тераоци моторних возила

ПРЕКСИНОЋ, чим се спустио први мрак, саобраћајна полиција је на појединим местима Београда поставила своје заседе из којих је пратила којом брзином возе аутомобили, да ли се држе сигналних прописа и да ли шофери имају дозволу за вожњу.". Ово је почетак извештаја и приче настале у полицији у предратном Београду, октобра 1937. године.

"Специјална направа"

- И овог пута, брзи мотоцикли који развијају по 160 километара на сат извршили су своју дужност - приповедали су полицајци, посебно поносни на нове машине које је увела тадашња држава. - Чим у даљини примети фар неког брзог аутомобила, мотоциклиста седа на свој мотор и креће у акцију.

Времена се нису много променила. И тада и данас је било пребрзих возача који нису водили рачуна о ограничењима брзине, али је интересантан начин на који су полицајци пре 78 година установљавали када је неки несавестан возач прекардашио.

- Саобраћајни мотоциклиста пушта аутомобилисту да прође поред његове заседе. Шофер у том тренутку очигледно вози два пута већом брзином него што би смео. То је већ довољан разлог да се саобраћајац пусти у луду трку за њим. Када стиже у исту линију са аутомобилом гледа у свој брзинометар и специјалном направом бележи километражу. Одмах затим даје знак шоферу да стане. Ако се овај тврдоглаво успротиви и да пун гас, мислећи да ће побећи пред мотоциклистом, саобраћајац развија највећу брзину, избија пред аутомобил и стаје као укопан. Кроз ноћну тишину чује се како шкрипе кочнице аутомобила...

МОДЕРНИ МОТОРИ

Мотоцикли су другом половином тридесетих година улазили у моду све више у Београду, па је најпознатија робна кућа "Митић" уводила многобројне повољности за заљубљенике у двоточкаше. Трговци су посебно оглашавали моделе чувених произвођача "Алди" и "Калторп". Огласи су били врло прецизни и детаљни. - Спортски и туристички модели, еластични и за најгоре путеве, ови модели су последња реч технике, са централним мазањем мажу чак и вентиле у глави. Сваки је снабдевен чувеним осветљењем 'бош'. Седала од гуме невероватно удобна за дуге вожње."
У "Митићу" су оваква возила продавали у Кнез Михаиловој 43, за готовину, али су нудили и отплату на 18 рата.

Овакве извештаје у то време често преноси београдска штампа. Новинари пишу како "ове мере пешачка публика најтоплије поздравља јер су у питању њени животни интереси".

Остало је записано како је цела акција покренута на основу идеје "лично шефа саобраћајне полиције г. Добросава Пејића".

- Ухваћено је 40 тералаца аутомобила, у већини луксузних, који су возили непрописном брзином (више од 40 километара на сат) - стоји даље у извештају. - Колико данас или сутра, сви ће бити кажњени према величини кривице. Међу шоферима има и таквих који су возили преко 90 километара на сат. Разуме се, њих ће стићи највећа казна.

Тешке бунде

У сусрет зими исте године полиција је већ била опремљена посебном гардеробом, јер су саобраћајци проводили ледене дане на улици. Тако су добили специјалне бунде, "како би се обезбедили од зиме и сметова".

Међутим, ондашње власти и припадници "седме силе" бележе и проблем везан за овакав начин облачења службених лица, јер је бунда била тешка 12 килограма, "а то замара руке које су стално запослене".

Ипак, београдска штампа истиче како су, као и у другим великим градовима, наши полицајци добили мотоцикле помоћу којих се крећу улицама и контролишу брзину саобраћаја.

Па ипак, запреге су се тешко повлачиле са престоничких улица. После кварова на возилима или сличних неприлика, возачи су тридесетих година ипак били приморани да затраже помоћ од "једне до две коњске снаге".

Тако није била реткост да градским улицама прође запрега на коју је ослоњен аутомобил неког несрећника који је до малопре био поносни власник свог аута.

Слика једног таксија који је на овај начин морао да прође кроз најживље градске улице била је занимљива и београдским фотографима онога доба. n

УЛИЧНИ САОБРАЋАЈ НИЈЕ ЗАКРЧЕН

Београд се, исте године, хвали чињеницом да је јавни градски превоз сасвим добар и да се може мерити са стандардима ондашње Европе.

Штампа објављује и табеле, у којима јасно стоји однос нашег и иностраног градског саобраћаја.

Тако Берлин 1937. године на 1.500 становника има један трамвај, док је у Београду та пропорција била 2.480 путника по једном оваквом шинском возилу.

Почетком јануара те године Берлин је имао 4,5 милиона становника и 3.000 трамваја, Беч 1,9 милиона житеља и 2.400 трамваја, а 930.000 становника Прага превозило је 980 ових градских возила.

Цирих је у том тренутку имао исти број становника као и наш главни град - 310.000. У Швајцарском граду возило је 350, а у Београду 125 трамваја.

"Приликом ове потере показало се да су се многи тераоци возила стриктно држали саобраћајних прописа и није им се могла учинити ни најмања замерка".

То је полицију учинило веома поносном, јер су новинари оценили како је "учињен велики плус откако је реорганизован саобраћај у престоници".