ЏЕЗ музика деценијама је била заштитни знак нашег града, а остали су многи поштоваоци који тврде да је Београд после Њу Орлеанса у другој половини 20. века имао највише џез клубова. Тактови ове музике често се чују и данас, а све је почело после Првог светског рата.

Како нам је објаснио Петар Новаковић, радијски новинар и посвећеник овој врсти музике, реч "џаз" појављује се после првог великог светског ратног сукоба. Остала је и најава првог наступа у нашем граду - "Америчког црначког џаз банда" из маја 1922. године у тадашњим новинама. Нажалост, нису сачувани подаци да ли је концерт и одржан.

"Џаз бенд"

- У хотелу "Палас", 22. новембра 1923. године одржан је први регистровани наступ неког "џаз банда", уз одличан одзив публике - објашњава Новаковић. - У то време се говорило "џаз", а не "џез", али први термин је био погрдан, па је зато измењен. Тада код нас свирају два одлична џез импровизатора, бубњар Иса Алфандари и кларинетиста Милан Павловић, који је студирао у Швајцарској, а неко време је провео и у Паризу. Тамо се сусрео са великанима оног доба Сиднијем Бешетом и Ђангом Рајхартом. Павловић касније, 1928. године, доноси први алт-саксофон у Београд. После Другог светског рата био је заслужан и за увоз "селмер" дувачких инструмената са Запада, што је било веома тешко у то време.

Први овакав музички састав у нашем граду био је "Студентски Мики џез оркестар" кога је основао Рафаел Блам 1927. године. Недавно је податке и слике тог оркестра открила позната израелска тромбонисткиња Реут Регрев. Уследили су "Лаци џез оркестар", "Тодо џез оркестар", али треба знати да су неки од њих били састављани само за по један наступ.

Првог дана постојања Радио Београда, 1924. године, на крају програма емитоване су чак три џез композиције.

- Оркестар Шулета Јовановића 1938. године снима прву џез плочу - додаје Новаковић. - Имајући у виду да је прва плоча са овом врстом музике снимљена 1917. године, види се да Београђани никада нису дуго "каскали" за музичким трендовима. Најзад, најпознатија певачица тог времена била је Нина Селак, а музичари су се довијали на различите начине, па су ноте набављали у Паризу, Берлину и Будимпешти.

Џез није лако стигао до Београда. Наш саговорник подсећа да је реакција конзервативног дела града била бурна, а издваја и водећег књижевног критичара и књижевника Богдана Поповића који 1923. године изједначава џез са "фокстротом, футуризмом, дадаизмом и враћањем у варварство, односно укидање свега што је цивилизација с муком створила".

Ратно и поратно доба

ЗА време окупације током Другог светског рата један припадник Вермахта гадно је награбусио због џеза, који му се, очигледно, веома допао.

- То је био Фридрих Мајер, пореклом Аустријанац, који је 1942. године био диригент оркестра Радио Београда. Он је добио одобрење од својих надлежних да слуша стране радио- станице, али су међу њима неке емитовале и америчку музику, дабоме, укључујући и џез. По свему судећи, Мајер је прекорачио овлашћења, па је задојен популарним нотама, заједно са пријатељима кришом свирао по кућама, што су на крају чули неки високи официри. "Награда" за заљубљеног џезера Фридриха Мајера била је - да су га пребацили из Београда директно на Источни фронт.

ВЕЛИКАНИ Данас нико не може да наведе неког од великана џез музике који није гостовао у нашем граду. Штавише, ова врста музике је неко време до те мере доминирала нашом кинематографијом, да су били чешћи југословенски филмови у којима се чује џез, него амерички. Тај тренд је постепено опао крајем шездесетих.

После окончања Другог светског рата владајућа гарнитура није била одушевљена прихватањем стране музике попут ове, о којој причамо, али ипак међу музичарима и композиторима нагло расте интересовање. Предвођени Војиславом Бубишом Симићем, ипак се пробијају. Тада су многи филмови, попут "Серенаде у долини сунца", "Младића са трубом" и "Бала на води" уводили нову музику међу Београђане.

- Већ 1948. године основан је Забавни оркестар, који је 1954. преименован у Џез оркестар Радио Београда. Током 1953. основано је и Удружење џез музичара, а диригент и композитор Младен Гутеша и трубач Душко Гојковић постају једини Срби који су се нашли у престижној "Светској џез енциклопедији" Леонарда Федера 1954. године.

Наше "Новости" су тада веома у тренду, па тако цитирају и Бојана Адамича, диригента из Љубљане који каже да "џез није мода, већ потреба која се у данашњем темпу живота сама намеће", а од тада ову врсту музике почињу да уважавају и политички и музички ауторитети.

- Први амерички џез оркестар гостује у нашем граду 1956. године, а предводи га легенда Дизи Гилеспи, да би на Бледу био организован први фестивал у Југославији. Први такав музички скуп у Београду одржан је 1971, ушао је у легенду као Београдски џез фестивал, који је имао паузу од 1990. до 2005. године.

На крају, једно правило је остало у нашем граду до данашњих дана: Када музичара опишете као "џезера" - знало се да је врхунски.


МАЈЛС ДЕЈВИС

Легенда Мајлс Дејвис био је неколико пута гост нашег главног града, и, како објашњава Новаковић, веома је волео Београд.

- Током 1986. Мајлс је одржао концерт у Сава центру, који је био веома посећен. Непосредно пре тога био је у престоници Јапана, Токију, где је само он добио хонорар од милион долара, не рачунајући оркестар. У Београду је свирао за занемариву своту, у поређењу са оним што је добио у Земљи излазећег сунца.

Али, волео је да свира овде.

ОРИГИНАЛНИ БУБЊЕВИ Гостовање првог џез оркестра после рата одиграло се 1954. године, када је у Београду била Јута Хип. Тада су наши суграђани први пут могли да виде прави сет бубњева. Тада "Вечерње новости" хвале ову представницу "кул џеза", уз речи да овај стил "дозвољава много нијансираније извођење и уметнички виши ниво него свинг-џез".

ДЕСЕТ ФЕСТИВАЛА

Чак десет џез фестивала се одржава у Србији, што је спрам територије и броја становника наше земље веома необично.

Наш саговорник подвлачи и то да је фестивал који се одржава у Кањижи крајње интересантан јер гаји стил "фри џеза", а то је једини такве врсте у Европи.


СВИРКА У МРАКУ

У Титово време социјалистичке Југославије гост у Дому синдиката био је Сони Ролинс, тенор саксофониста светског гласа, са својим оркестром.

- У то доба сви су морали да прате ригидни морал који је заповедало тадашње друштво - објашњава Новаковић. - Светло у сали морало је да буде угашено тачно у поноћ и ту није било дилеме. Будући да је Ролинс одужио концерт, који је, додуше, и нешто касније почео, службеник који је био задужен за расвету напрасно је угасио светло тачно у 24.00.

Сви су били затечени новонасталом ситуацијом, али не и велики џез музичар, који је наставио са свирком. Пратио га је оркестар, а затим је у сали настала невероватна еуфорија.

У мраку.