ТАШМАЈДАНСКЕ пећине су свакако једно од најмистериознијих и најстаријих београдских места, а отпочео је процес који би требало да ово место начини једном од највећих туристичких атракција главног града.

Подсећамо, претпоставка је да су на овом месту још Римљани имали каменолом, Турци су му наденули име ("таш" је камен а "мајдан" рудник), одатле су Срби некада вадили шалитру (неопходан састојак за справљање барута), ту су се наши стари скривали од аустроугарског бомбардовања почетком Првог светског рата, и најзад, ту је немачки командант Александер фон Лер наредио израду подземног склоништа у којем су војници Вермахта боравили током нацистичке окупације Београда у Другом светском рату.

Дугогодишња тајна

После рата пећине су остале тајна за већину становника главног града, неко време их је војска чувала као резервно командно место, а после су прешле у ингеренцију Јавног предузећа "Склоништа".

Данас је надслој земље изнад пећина сувише танак да би могле да имају било какву војну улогу, али су остале као потенцијална врхунска туристичка атракција.

Подсећамо, комплекс чине три међусобно повезане пећине. Прва, најдубља, налази се 26 метара испод површине шеталишта, и у њој се још јасно виде правилни исечци у зиду који говоре да су одатле вађени камени блокови који су некада узидавани у београдска здања.

Друга пећина је додатно стекла армиранобетонске лукове и бетонски под током немачке окупације, па је она добила улогу командне собе. Више од стотину телефонских линија било је развучено по целој подземној структури испод Ташмајдана, тако да су немачки војници и офирицири могли да остваре беспрекорну комуникацију, а био је важан и систем за вентилацију "циклон" који би спречавао стварање кондензације и сувишне влаге.

Обриси каменолома

У овом подземном комплексу сачуване су и просторије одвојене за боравак немачких војника, у којима су некада стајали кревети на спрат.

У низу подземних дворана највећу пажњу привлачи пећина која се налази најближе површини. Она је природна, а некада је њен горњи део досезао до самог парка и имала је отвор између данашње баште ресторана "Шанса" и здања Сеизмолошког завода.

Њена судбина је можда и најчуднија, јер је кроз тај отвор очигледно после рата склоњен цео слој земље како би данашње шеталиште добило своје обрисе. Невоља је била у томе што се на Ташмајдану некада налазило Старо гробље, које је било претеча данашњем Новом гробљу, па је тако, са земљиштем у пећину сурвано и много скелета. Стари лекари, који су до данас увелико досегли пензију, говорили су нам како су, као бруцоши, долазили у пећине како би тражили људске кости за часове анатомије на првој години.

И тога је било у Београду, али је сада време да се вратимо лепшем делу приче.

Светска атракција

ПРЕ две године гост Београда био је генерални секретар Светске туристичке организације Талеб Рифаи, и он је био фасциниран ониме што је видео обилазећи пећине.

Зато је град пре неколико месеци покренуо иницијативу да овај простор прво пређе из надлежности Јавног предузећа "Склоништа" под ингеренцију градске управе, и тај процес је тренутно у току. Надлежни су већ организовали сва потребна геолошка истраживања и картографска, прецизна мерења целог простора. Затим треба заменити електричну мрежу и увести довољно јако осветљење како би туристи јасно могли да виде сву грандиозност овог простора.

Подземне чаролије

Радови су у току, па ће и Београд имати још један врхунски простор и за домаће и за стране туристе.

Мистериозна крађа

КАДА су репортери "Новости" добили прилику да обиђу Ташмајданске пећине, у току је било прикупљање материјала којe организује београдска организација "Ундерград", под вођством археолога Радета Милића.

Били смо и са експертима ЈП "Склоништа" који су нам показали невероватну крађу која се недавно догодила у овом подземном комплексу.

Наиме, двоја велика метална врата, која су се налазила овде још од Другог светског рата, неко је исекао из шарки и однео из пећина.

То је била добро организована крађа, јер врата теже по неколико стотина килограма и веома их је компликовано изнети до излаза из пећина. Брусилице које су биле неопходне за тако велики посао немогуће би било покренути батеријама, тако да су крадљивци морали да унесу веома озбиљне машине и обезбеде "моталице" - дугачке каблове са струјом, које би такође морали негде у околини да прикључе на електричну мрежу.

Силазак у склониште

Најзад, тако тежак терет није могла да изнесе мала група људи, што говори да је овај лоповлук био веома добро организован.