У ВИСОКОМ друштву Београда с краја 19. и почетка 20. века удаја без мираза била је незамислива. Свака невеста би у брак уносила бројне драгоцености, од накита, златника, до некретнина. Тако су неке палате у самој Кнез Михаиловој улици остале спомен на богате дарове које би добростојећи родитељи остављали својим кћерима на путу ка брачном животу.

Водич кроз Кнез Михаилову на овом путовању нам је Зоран Илић, туристички водич који је дуго прикупљао податке о овој, најпознатијој варошкој улици. Приповедање је почео од самог почетка Кнеза и данашњег "Руског цара".

Отмица па удаја

- НА данашњем месту "Руског цара" била је стара, истоимена кафана коју је држао Никола Крсмановић, један од набогатијих Београђана свог времена - уводи нас у причу Илић. - Његова кратковида кћи загледала се у једног од браће Антонијевић, а овај за то није хтео ни да чује. Наиме, Антонијевићи су стигли у Београд 1867. године, сва четворица су имала мајсторска писма о завршеном кујунџијско-златарском занату, па су купили плацеве у Кнез Михаиловој од 11 до 15, као и у Чика Љубиној 13 и отворили часовничарске радње. Године 1878. већ су били заступници фирме "Лонжин" за Србију. Један од њих, Макса, јунак је ове приче.

Почетком приповедања Зоран Илић нагласио је да Никола Крсмановић није био присталица везе његове кћери са Максом, те заљубљени младић прво обећа, а онда и испуни претњу да ће отети младу. И би тако.

Стари Крсмановић се тешка срца опрости са одлуком младенаца, али се досети како да напакости Макси, па одреди стару кафану као мираз својој кћери, али као својину коју не може да отуђи!

- Поносни Макса је у новембру 1890. године платио имање Крсмановићу, како би коначно могао њиме да располаже - додаје Илић. - Цена је била огромних 104.000 динара, па су се коначно Антонијевићи и Крсмановићи ородили, а Ана је постала поносна мајка четворице синова и две кћери, од којих је Милутин Антонијевић постао наследник целог имања.

Касније на овом простору ниче данашњи "Руски цар", изграђен од 1922. до 1926. године, по пројекту архитеката Петра Поповића, Милана Секулића и Драгише Брашована. Између два рата она је била отмени београдски ресторан у којем су се окупљали уметници и књижевници, а ту је варошка аристократија одржавала балове у добротворне сврхе.

Богатство и пепео

КУЋА Љубице Авакумовић у Кнез Михаиловој 34 изграђена је као мираз, а настајала је 1922. и 1923. године, по плановима архитеката Јовановића и Верховског. Оживљена је масивним пиластерима, нишама, балконима и декорацијама по пројекту Виктора Лукомског.

- Прича почиње са Николом Стефановићем, трговцем чија каријера је почела тако што је, прво, био власник терзијске радње, па је постао мануфактурни трговац и, на крају, власник трговине канцеларијским материјалом. Био је врло богат човек. Оженио се једну од пет кћери баба Дуде Карабиберовићке, жене која је ушла у легенду ондашње Србије будући да је разудала своје кћери за највише државне функционере, који су жарили и палили државном администрацијом. Никола је имао пет кћери, од којих је Милева била удата за вођу либерала Јована Авакумовића, академика и председника владе у два сазива. Имали су две кћери, од којих је Љубици (1872-1958) остала ова палата у мираз.

Здање при крају најпознатије градске улице, на броју 52 припадало је Михајлу Павловићу. Био је вешт трговац и брзо је напредовао, па је штедећи досегао моћан капитал. Купио је турске дућане и магазе дуж Кнез Михаилове улице од Улице краља Петра до Рајићеве, и све их порушио. На том месту озидао је импозантну зграду на спрат. У приземљу је био пространи дућан са два одељења и застакљеном канцеларијом. Стан на спрату служио је кућевласнику и његовој породици.

- Једини Михајлов син Милорад (1869-1915), био је врло бистар и добар говорник - додаје Зоран Илић. - Ипак, није се много интересовао за послове радње, а својим кћерима је први у граду давао мираз од 5.000 дуката. Тако су Вука, Лепа и Зора добијале импресивну своту на почетку брачног живота, али је овако њихов отац навукао грдну мржњу и негодовање, јер су многи желели богато да подаре своје кћери пред удају, али овако импозантну своту никако нису могли да обезбеде.

Наш саговорник цитира и Миливоја Костића, београдског хроничара, који каже како је Михајлова удовица провела своје последње године у дому стараца иако јој је радња њеног мужа била једна од најпознатијих у Кнез Михаиловој. Када им је син Милорад умро, пре тога изгубивши огроман новац у неким трговачким спекулацијама, оставио је за собом три сина и удовицу која је умрла у немаштини. Тако се Милорадова очева тековина претворила у прах и пепео, а кућа на крају Кнеза остала у знак сећања на њихову судбину, и највећи мираз онога доба.

НИКОЛА И КЋЕР

Карабиберовићкин зет Никола Стефановић имао је пет кћери од којих је најмлађа - Даница - била отменог држања и облачења. Како каже наш саговорник, ова млада дама је 1890. године побегла са једним Турчином, тада најбогатијим трговцем дуваном са Теразија, у Цариград.

После његове смрти, нашла се на двору цара Етиопије, Хаила Селасија.

ПОУКЕ И УПУТСТВА

Туристички водичи ослањају се на обимну литературу о историји Београда, наш саговорник Зоран Илић посебно помиње књигу "Београд поред којег пролазимо" Миљане Лакетић, као и "Тајне Београда", Зорице Гузине, а посебно поштовање има према знању и начину на који га је пренела Светла Атанасијевић.