ПУНИХ 25 година је прохујало од када је велики музичар, шармер, забављач и проносилац београдског духа Ненад Радуловић отишао међу легенде.

Многи Београђани застаће после ове реченице. Чућете их како кажу: "Ма, да ли је могуће да је толико времена прошло...?"

Могуће је.

Доброта неких људи остаје да титра градским видеокругом још дуго пошто оду од нас, па немамо утисак да су нас заиста напустили, већ тактови њихових песама још дуго одјекују.

Нема одласка

"...ОДМАХ да се разумемо. Неша није умро. То је некаква заблуда о пролазностима и будалаштинама овог света."

На овај начин, чисто и поштено почињемо разговор са Жељком Радуловићем, братом легендарног Неше Лепитра.

И данас, када Жељко види нешто необично, осврне се "тамо где треба" и упита: "Нешо, виде ли ти ово?!"

- Ми и даље све делимо, а ја добро знам да је он ту - говори, за "Београдске приче", Жељко. - Нешин живот многи памте по томе што је имао једну суштинску, животну мисију: Да стално "пресељава" доброту у туђе станове и животе. Основа свега што је чинио била је љубав.

Ненад Радуловић, свима знан као Неша Лептир, лидер групе "Последња игра лептира", упокојио се пре четврт века, у својој 31. години.

- Током свог кратког живота увек је био исти: презирао је негативне људе, мржњу и осветољубивост. За све што је чинио основа је била љубав. Говорио је често: "На овом месту се ништа не завршава, овде нешто тек почиње!"

Жељко јасно говори, као што је то чинио и његов брат. Код овог човека не постоји разлог за суздржавање: "Други су Нешу и његову доброту понекад одвајали од свог живота, штитећи себе. Немоћни да га прате. Мени је било другачије. На мојим рукама је умро".

Куда одлазе људи као што је Неша Лептир, никада нећемо сазнати. Или хоћемо, онда када нам дође време и када постанемо достојни приче и човека о којем приповедамо.

Наш саговорник чува папире на којима су записане песме које је његов брат својевремено написао и "исправља" наше недоумице.

- Неша није, првобитно, у песми "Јелени умиру сами" написао "бићу вођа скитница" него вођа "свитаца" - говори нам Жељко Радуловић. - Човек који хоће да га разуме, мора да схвати оно што је Неша већ знао.

Отишао са птицама

- ВИДЕО сам га како одлази, у ћошку собе на Војномедицинској академији - каже Жељко. - Јасно сам гледао како креће на пут, из угла оне болничке собе. Баш тада је, са крошњи дрвећа које је стајало под прозором полетело јато птица. Ту слику памтим као да се сада поново одиграва пред мојим очима. Ја не знам шта је "тамо", после. Али знам да он зна.

Београд одвајкада рађа неке своје драгоцене људе, оне који су временом постајали симболи духа овог града. Увек је ту постојала чудновата жеља да једни другима пруже руку, да се, некако, опет додирну.

То је Београд. То је Неша. Ако вам после овог потекне суза, па нека је. А, опет, ако се осмехнете, е, ваља, нека сте!

ДУБИНА ДУХА Сваког пута када би наш саговорник и његова породица правили помен, људи који би дошли би били необично добро расположени. - Дођу, и смеју се - каже Жељко, не замерајући. - Као да се Нешин дух спусти на нас. Не дозвољава било коме да клизне у патетику. Ко год да га се сети, има једну потребу: да се, макар, насмеши.


ДЕФИНИЦИЈА "ШМЕКЕРА"

Многи и данас мудрују како би објаснили неке појмове. Неша је савршено, и убедљиво најбоље дефинисао појам шмекера: "То је човек у којег женски дух може да уђе без разоружавања."


ПЛАВИ БИЦИКЛ И ВЕТАР У ЛЕЂА

- Мој брат је увек имао две визије: сањао је плави бицикл и ветар у леђа - говори за нас Жељко. - И данас знам да вози небески плави бицикл, и да му дува у леђа баш тај, исти, небески ветар.

Једном, док смо били млади, пробудио ме је рано и решио да одведе у болницу за децу ометену у развоју. Човече, ти су малишани устајали из инвалидских столица док им је Неша певао! Никада ми није било драже што ме је неко пробудио него тада, када ме је он одвео тамо!