ДЕФИЛЕ победника у Првом светском рату одиграо се када су наши војници, после свих мука и погибељи успели да ослободе Београд и када је српска престоница поново осванула испод наше тробојке.

У овој години, која полако промиче, многи су се сетили почетка Великог рата и стогодишњице од првих борби у том планетарном сукобу, али остало нам је у аманет да не заборавимо и 1. новембар 1918. године, када су достојанствени ратници поносно умарширали у ослобођени Београд.

На челу Прве армије, која је водила завршне операције, био је војвода Петар Бојовић. После пробоја Солунског фронта српска војска постала је неухватљива за савезнике, односно напредовала је много брже него што су ови могли да претпоставе. Историчари бележе како је француски генерал Франше д’Епере био изненађен муњевитим напредовањем српске војске, која је неретко престизала француску коњицу. Њихова мотивација да се врате кући била је већа од било каквих војних амбиција зараћених великих сила, али је савезнички генерал био забринут да у прејаком налету Срби не одмакну превише дубоко у окупирану територију и не остану одсечени од главнине савезничких снага.

Од средине септембра, када је Солунски фронт пробијен, до 1. новембра наши војници су ослободили Србију и стигли у предграђе престонице. Посрнули Аустроугари пружали су отпор на прилазима граду, али обимнијих борби у централним градским зонама није било.

УЛАЗАК КРАЉА Регент Александар Карађорђевић ушао је у Београд 9. новембра, када му је приређен величанствен дочек. Пред престолонаследника је хлеб и со изнео лично Коста Главинић, председник Београдске општине.

- Са свих страна у варош су пристизали гласници да најаве како се Срби приближавају Београду, што је само појачавало узбуђење међу становништвом - објаснио нам је др Видоје Голубовић, председник Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца. - Још током војних операција нестрпљиви суграђани су се спремали да загрле своје јунаке после огромне патње на коју су били осуђени током претходне четири године.

Тако су, одмах по протеривању окупатора, који су се повлачили у расулу, почеле да ничу тријумфалне капије у Београду. Славолуци победе, како су их звали, били су основна декорација дефилеа и дочека напаћених војника.

- Београдска општина била је подељена у округе, па су окрузи на Звездари, Славији и између Кнез Михаилове улице и Теразија поставили оваква обележја коначног тријумфа - додаје др Голубовић. - Напаћени Београђани су пред ослободиоце износили све што су имали: јабуке, погаче са сољу... Свечарски град одисао је одушевљењем, а када би пролазили коњаници, сви мушки становници главног града остајали су гологлави, јер су шешире и капе високо бацали у ваздух, у знак великог одушевљења.

Још један детаљ привлачи пажњу, јер др Голубовић са члановима овог удружења каже како у тадашњој војсци није било јединице у којој није било добровољаца. А они су стизали са свих делова планете, из свих држава где су наши људи живели у расејању. Домовина је свима била на првом месту, ма где их је рат затекао.

Четири године раније, када су кренули у рат, то су биле јединице састављене од сасвим другачијих људи. Ови, који су се вратили, запамтили су погинулу сабраћу, ратни хаос, повлачење преко Албаније и савезнике који су се дуго нећкали док нису помогли преживелима, пробој Солунског фронта...

Успели су да се врате у свој град и да га ослободе, овенчани славом. После свега били су сигурни да ћемо ми, њихови потомци, од срца заувек памтити њихове жртве. Да ли су били у праву, остаје свима нама да се запитамо...

ТУЖНА СУДБИНА ПЕТРА БОЈОВИЋА Командант Прве армије Петар Бојовић после свих подвига које је прошао као војсковођа, дочекао је крај на најбруталнији могући начин. Постојали су људи који су заборавили да је Бојовић рањен на Дрини 1914, да је 1916. постављен за начелника Штаба Врховне команде, да је као командант Прве армије ослободио Београд... и да је пензионисан са чином војводе. Када је окончан Други светски рат, партизани су покушали да га насилно иселе из дома у којем је живео. У бури новонасталих идеолошких сукоба занемарили су да је старац од 87 година био ослободилац Београда непуне три деценије пре њих. Припадници „нове народне власти“, насмрт су га претукли, и тако је са овог света и свог Београда отишао легендарни војвода Бојовић.



ЖРТВЕ

Према подацима историчара, Србија је у Првом светском рату изгубила најмање 1,2 милиона становника, што је ненадокнадив демографски удар који и данас осећамо.

Како би рекао велики писац Ерих Марија Ремарк, смрт једног човека је трагедија, али погибија стотине хиљада људи је само - статистика.

Ипак, остаје да макар покушамо сликовито да представимо колико је то био језив ударац за ондашњу Србију. На пример, стадион ФК Црвена звезда некада је могао да прими око 100.000 људи. Пре неколико деценија нису постојале столице, и гледаоци су се густо збијени тискали један до другог.

Ако сада замислите дупке пуну „Маракану“, а затим ту огромну масу људи помножите са 12, створићете представу о томе колико је наших предака побијено током Првог светског рата.

Или, простије, данас на простору централних градских општина живи око 1,2 милиона становника (без Лазаревца, Младеновца, Гроцке, Сурчина, Обреновца, Сопота и Барајева). Први светски рат убио је у Србији управо онолико људи колико их данас живи у Београду.

Томе треба додати податак да су то углавном били људи у пуној животној снази и да би многи од њих за собом оставили потомство, па је макар мало лакше замислити колико је овај рат у сваком погледу језиво унаказио лице Србије.