КАДА је 2. јуна 1992. године изабрана за градоначелницу Београда, Слободанка Груден била је прва дама која се у вишевековној историји нашла на челу престонице Србије. Бели, лекарски мантил, заменила је за ужарену фотељу у Старом двору, у тренутку када је беснео рат на простору бивше Југославије, а земљи су уведене сурове санкције.

- Били смо херметички затворени. Нисмо имали горива и резервних делова за аутобусе. Недостајало је намирница и лекова. Велики број људи је остао без посла. Цветала је сива економија. Са изузетно малим буџетом, успели смо на мишиће, да одржимо систем у двомилионском граду, у који се доселио велики број избеглица.

* На челу Београда сте се задржали само две године. Који је био разлог за оставку?

- Било је много притисака. Супруга председника Милошевића, од марта 1993. оштро ме је нападала у својим колумнама у недељнику „Дуга“. Међутим, прави раскид се десио јула 1993. када сам успела да наговорим Вука Драшковића да престане штрајк глађу и почне да узима лекове и инфузију. Достојанствено, јула 1994. поднела сам оставку пред свим одборницима. Била сам поносна што сам у том тренутку, од свих опозиционих и позиционих посланика добила аплауз.

* Да ли вам је то Милошевић замерио?

- Са Слобом сам била другар из студентских дана. Одлично смо се познавали. Он ме је наговорио да будем градоначелник. Пре моје посете Драшковићу, позвала сам га и изнела му своју намеру. Сећам се, био је веома љут. Убрзо, Михајло Марковић ме је упозорио да ће ми одређени органи сместити неку аферу. То се и догодило, када су објавили да сам добијала скупоцене поклоне од Дафине Милановић. То наравно није истина, јер у документацији јасно стоји шта сам и од кога добила на поклон. То су углавном биле неке протоколарне ситнице, које су и данас у градском трезору.

* Да ли сте нешто добили од Дафине?

- Ја ништа, али град јесте. Њена банка је финансирала изградњу подземне станице Вуков споменик. Када је било отварање 1995. године, мене нису позвали. И Језда је после меча Фишер-Спаски, дао одређену своту новца за градски саобраћај.

* По чему лепом памтите период на челу града?

- Тих ратних година, успели смо да успоставимо сарадњу са политичарима из Грчке. Реализовали смо пројекат, да 1.800 деце без родитеља, проведу шест месеци код грчких породица. Веома сам поносна, што је историја Београдског маратона почела 1993. године, за време мог мандата. Имали смо одличну сарадњу са Букурештом, који нам је помагао око набавке горива.

* Како видите данас Београд?

- Желим да честитам празник Београђанима, као и да апелујем, да се сачува његов препознатљив дух. Урбанистички, преко потребан је метро, као и бољи јавни саобраћај.


ПЕТА ГИМНАЗИЈА

СЛОБОДАНКА Груден рођена је у Београду 1940. године. Током Другог светског рата, и отац и мајка су јој били у заробљеништву. Одрасла је у центру престонице, где је завршила основну школу и Пету гимназију. Била је ангажована у Црвеном крсту, аматерски се бавила глумом и новинарством.

МЕДИЦИНА ЛЕПША ОД ПОЛИТИКЕ

У СЛУЖБИ за трансфузију крви Слободанка је провела 33 године.

- Иако сам 2001. отишла у пензију, и даље сам активна. То је један диван позив, много лепши од политике. Иначе, као средњошколка сам маштала да завршим ЕТФ. Када сам била матурант, моја мајка се тешко разболела. То ме је навело да упишем медицину, коју сам са највишим оценама завршила у року.

ТАШМАЈДАН И КАФАНА “ЗОРА“

НА младост Слободанку Груден асоцирају пре свих Ташмајдански парк, кафане „Зора“ и „Стамбол капија“, као и пријатељи са којима се проводила. Како каже, иако је друштво било сиромашно, били су срећни. Имали су веру у бољу будућност. Желели су да промене свет.

ЉУБАВНА РОМАНСА

БИВША градоначелница свог животног сапутника Сашу упознала је као из филмске приче. Млад, леп и веома популаран глумац 1963. био је ангажован да одржи представу конгресу омладине. Љубав је планула на први поглед, а већ следеће године су се венчали. Из брака добили су две кћерке Алису и Мају, које су доктори наука, а имају и две унуке Теу и Мину.