БЕОГРАД данас не би овако изгледао да кроз њега није прошла река Руса који су побегли из домовине после 1917. године и Октобарске револуције. Када данашњи становник престонице подигне поглед ка фасадама најважнијих и лепих здања, често ће угледати дела руских архитеката: зграде Министарства иностраних послова, Владе Србије, Патријаршију...

Када уђе у Народно позориште, треба да зна да су балет донели Руси, који су у великој мери усавршили оперу и драму. На Ташмајдану ће видети Цркву Свете Тројице, храм који су руске избеглице подигле 1924. године. И ту нас очекује интересантна прича: православни храм, по правилу, подиже се на моштима мученика, које се уграђују у часну трпезу олтара, најсветијег места храма. Руски Храм Свете Тројице у овом случају је изузетак. Он је подигнут на грумену руске земље коју су руске избеглице понеле као највећу светињу...

Управо на том месту разговарамо са оцем Виталијем Тарасјевом, старешином Подгорја Руске православне цркве у Србији.

Светиња у коферу

- ПОСЛЕ револуције око 80.000 Руса прошло је кроз ондашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, од чега је њих око 11.000 нашло избежиште у Београду - почиње отац Тарасјев приповедање за „Београдске приче“. - Већина тих људи имала је високо образовање. У Прагу, Паризу и Лондону уточиште су потражила „звучнија“ имена, људи који су имали племићке титуле, па и јаку материјалну подлогу. За разлику од њих, у српске земље дошли су људи са јаким интелектуалним и образовним профилом.

Избеглице које су стигле у Београд чинили су људи сиромашнијег стања, јер су пред најездом револуционара понели само најнеопходније - путну торбу или кофер.

- Спасавали су само оно најнеопходније, основне ствари и породичне светиње - објашњава отац Тарасјев. - Паковали би породичне иконе и тако би почињали живот изнова у иностранству.

У великој руској несрећи тога доба, догодила се једна позитивна околност по српски народ. Будући да су Срби из Првог светског рата изашли уз жестоке губитке, када је страдала свака трећа мушка глава, долазак интелектуално и духовно јаких, образованих људи, значајно је помогао у обнови државе и нације. Руси су постали покретачка снага научног и културног живота Београда и Србије оног доба.

- Од 1920. године, када је Српска православна црква ујединила све своје епархије, после свих сукоба са Турцима, балканских ратова и Првог светског рата, требало је организовати државу. Срећом, краљ Александар је завршио и елитни кадетски корпус „Пажески“, па је имао јасан осећај и љубав према руском народу, осим породичних предања која је сигурно познавао. У сарадњи са СПЦ, краљ је, свуда где је могао, запошљавао и ангажовао руске избеглице што је веома значило развоју српске државе.

Међу емигрантима био је и значајан број војних лица, официра који су били примљени у службу Краљевине, притом добијајући чин у којем их је затекла револуција у Руској царској војсци.


Великани и дела

ОТАЦ Виталиј Тарасјев само овлаш помиње имена великана који су оставили траг у нашем граду, јер би нам за све њих требала цела књига. Многи су постали и чланови САНУ, попут математичара Александра Фармаковског, оснивача Интерне Б клинике, професора Александра Игњатовског, сликара Степана Колесњикова, архитекте Николаја Краснова, његовог колеге Григорија Самојлова, математичара Николаја Салтикова и Константина Вороњеца...

- Овде је био и духовни предводник Руса у избеглиштву митрополит Антоније Храповицки, а у нашем храму Свете Тројице сахрањени су посмртни остаци генерала Петра Врангела. Његов штаб у избеглиштву био је организован у два града: Сремским Карловцима, у Краљевини СХС, и у Бриселу, у Белгији. Па иако га је смрт затекла у Белгији, с обзиром на то да је у његовом тестаменту записано да га сахране у „братској, православној, словенској земљи“, у то време, 1929. године изабрана је Руска црква у Београду.

На Новом гробљу и данас је једна од најважнијих руских богомоља - Иверска капела. За њу је везана посебно важна, симболична прича коју нам приповеда отац Виталиј.

- На уласку у московски Кремљ, код Воскресенског улаза, саграђена је Иверска капела, са једном јасном, духовном наменом - сваки човек који тамо улази, како би завршио било административне, трговачке или друге послове, треба прво тамо да се помоли, па да настави онамо куда га послови воде. Нажалост, 1929. године бољшевици су је дигли у ваздух. Сазнавши за тај догађај, Руси у избеглиштву у Београду основали су фондацију којој су се присајединили и православни Срби и врло брзо су скупили новац да саграде копију московске Иверске капеле у Београду. Као место где ће се налазити одређено је Ново гробље, у близини парцела на којима су, од 1920. године сахрањиване руске избеглице.

Само две године после рушења богомоље, у Москви, 1931. године, патријарх српски Варнава, заједно са митрополитом Антонијем Храповицким врши чин великог освећивања Иверске капеле. То је била друга црква за руске избеглице у Београду.

Нови прогон

ПОСЛЕ две мирне деценије, током којих су своје духовно ткиво уградили у Србију и њен

народ, Руси доживљавају нову претњу и езгодус. На крају Другог светског рата, 1944. године, од 70 до 80 одсто избеглица поново напушта Југославију, овог пута у страху од Црвене армије и совјетске комунистичке полиције - НКВД. Тада су црвеноармејци ухапсили многе белогардејске официре и депортовали их у логоре у Сибиру.

Та времена су се променила, однос према идеологијама оног доба изменио се и у Русији и у Србији, па се тако велика свечаност одиграла у храму Свете Тројице 2007. године.

Тада је освећење храма обавио тадашњи митрополит калињинградски и смоленски Кирил, данашњи патријарх московски и целе Русије. Том приликом су у часну трпезу положене мошти блажене Матроне Московске, још једно значајно руско духовно благо који краси данашњи српски главни град.

ЈЕДИНИ СПОМЕНИК ЦАРУ

МЕЂУ браниоцима Београда 1914. и 1915. године испод Калемегдана, на ушћу Саве у Дунав била је и једна руска флотила. Многи од тих војника су погинули, а њихови остаци су сакупљени и сахрањени у заједничку гробницу. Тамо су данас скелети између 300 и 400 руских војника. Ту је никао споменик свим руским војницима погинулим у Првом светском рату, који је освећен 1934. године. Истовремено, то је и споменик последњем руском цару Николају Романову.

- То је први споменик подигнут руском цару, а, према мојим сазнањима, и једини у свету - каже отац Тарасјев.


ШАЛ ЦАРЕВИЋА АЛЕКСЕЈА

СИН цара Николаја Романова Алексеј погубљен је са осталом децом Романових у дому Ипатијевих. Да би спречио овај гнусни чин, у помоћ је покушао да стигне адмирал Александар Васиљевич Колчак, али је било доцкан. Међу стварима које су пронађене на стратишту, видео је шал принца Алексеја.

То је био шал који су му штрикале његове четири сестре док је још царица мајка Александра Фјодоровна била трудна са њим. Колчак је препознао шал за који је малишан током детињства био дубоко везан, па га је послао у Лондон великој кнегињи, одатле је стигао у Аустралију, а са тог континента у нашу цркву - у Београд, где се и данас чува.