Мрачне тачке главног града

МНОГИМ житељима главног града није познато да у Београду и данас постоје стратишта која су настала током Другог светског рата и непосредно после њега. Многобројне жртве налазе се, не само на местима масовних страдања, као што су Јајинци, него и испод централних делова престонице, прекривене школским игралиштима, стадионима, парковима...

О месту и начину на који је рат односио своје жртве, разговарали смо са стручњацима Института за савремену историју, др Миланом Кољанином и др Срђаном Цветковићем. Причали смо о периоду од почетка Другог светског рата на нашем поднебљу, до престанка окршаја и успостављања редовног, мирног стања од маја 1945. године.

Гестапо наТеразијама

- За разлику од Хрватске и Словеније, које су касније ослобођене, од 20. октобра 1944. до маја 1945. године Београд је већ био слободан од немачких окупатора - објашњава др Кољанин.

- Дакле, битно за нашу причу је да је Београд ослобођен пола године пре дефинитивног окончања Другог светског рата.

Од самог почетка немачке окупације постоје привремени сабирни центри за регистровање Јевреја крајем априла 1941. године. Како објашњава др Кољанин, крајем априла на тениским теренима на Калемегдану било је једно такво окупљалиште за Јевреје.

- Седиште немачке полиције, било је у згради Министарства правде, на Теразијама, прекопута потоњег биоскопа „Звезда“. Први затвор Гестапоа био је у згради Окружног суда у Улици краља Александра 5. Та зграда је уништена, а налазила се на данашњем Тргу Николе Пашића. Управо у дворишту тог затвора убијена су петорица Београђана који су 17. августа, као упозорење другима, обешени на Теразијама. Тај затвор био је значајан и по томе што је ту био затворен и патријарх Гаврило Дожић.

У лето 1941. године седиште немачке полиције премештено је у зграду Ратничког дома, данашњег дома Војске Србије. Према истраживањима др Кољанина, у подрумским просторијама некадашњег Дома Армије био је истражни затвор са 20 самица.

- Од 9. јула исте године интернирани су први заточеници у новоосновани логор на Бањици, у згради касарне 18. пешадијског пука. То је, првобитно, био логор за подручје Београда, а затим и за целу Србију. Процене су да је током рата само на овом месту било заточено више од 24.000 људи, од којих је убијено око 10.000.

Истовремено, Пожарна команда на Ташмајдану била је место одакле су одвођени Јевреји на принудни рад. Налазила се на месту где је данас пливалиште. Једном приликом, само 28. јула 1941, 122 заточеника одведена су на стрељање.

- Значајан део ове приче односио се на Топовске шупе на Аутокоманди - наставља др Кољанин.

- То је био комплекс који је делимично служио као избеглички прихватни логор за српске избеглице из НДХ и других подручја. Део тог комплекса је 22. јула претворен у логор за јеврејске мушкарце. Од краја октобра ту су довођени и ромски мушки затвореници. До почетка октобра била је то врста радног логора, јер су заточеници одатле одвођени на присилни рад, а од почетка тог месеца, када су почела масовна стрељања, по ужасној квоти од 100 за једног убијеног, односно 50 за рањеног немачког војника или фолксдојчера, логор је претворен у „главни немачки резервоар јеврејских и ромских талаца“. Одатле су одвођени и стрељани на неколико локација у Банату, поред пута Панчево - Јабука.

У згради на Обилићевом венцу број 5 је организована Управа града Београда у оквиру које је постојало Одељење Специјалне полиције као најважнија полицијска установа окупираног града. У поткровљу те зграде био је истражни затвор Специјалне полиције.

Други се налазио у Ђушиној улици, у данашњој згради Рударско-геолошког факултета. Тада је то био круг Гардијске касарне.

- У склопу мера за гушење устанка, Немачка команда је оформила и логор на Сајмишту - додаје др Кољанин. - Постојао је план за изградњу једног великог концентрационог логора, за десетине хиљада људи. Првобитно је осмишљено да буде крај села Засавица, али је та идеја напуштена због поплава и решено је да буду искоришћени павиљони Београдског сајма.

Како је то била територија Независне Државе Хрватске, затражена је дозвола која је и добијена, под условом да снабдевање логора буде из Србије, и да га Немци обезбеђују. Тако је ово место било апсолутно под немачким руководством и јурисдикцијом.

- Од 8. децембра 1941. године логор је почео да прима прве затворенике. Био је првенствено намењен за јеврејске жене и децу, јер су мушкарци већ били побијени у Топовским шупама. Делом је ту било и ромских жена и деце, па је, на крају, биланс био да је ту боравило 6.400 Јевреја, тако што је побијено 6.320, и око 600 Рома, од којих је у логору умрло више од стотину. Тај логор Немци су звали „Јеврејски логор Земун“ (Јуденлагер Семлин).

Ужаси „душегупке“

Пошто су нацисти ускоро донели одлуку да Јевреје не транспортују у логоре смрти у Пољској, већ да их убијају у самој Србији, средином марта 1942. године у Београд је стигао камион - гасна комора, који је запамћен као „душегупка“. Затвореници, углавном жене и деца су у њему на крајње немилосрдан начин били убијани до 10. маја 1942. године. Он је био специјална гасна комора на точковима. Затвореници би били смештани у товарни део, који је био херметички затворен, а чим изађу из логора и пређу понтонски мост на Сави, издувна грана била би уведена у комору са заточеницима, и они би до коначног одредишта били угушени. Потом су их нацисти закопавали у већ припремљене раке на стратишту у Јајинцима.

- У исте, масовне гробнице у Јајинцима су одводили жртве из логора на Бањици, као и из београдских затвора, касније и из логора на Сајмишту - каже др Кољанин.

- То је било централно стратиште где су довођене жртве, не само из Београда, већ и са целог немачког окупационог подручја у Србији.

После убијања јеврејских заточеника, логор на Сајмишту био је претворен у Прихватни логор Земун. Ту су довођене десетине хиљада затвореника из Србије, НДХ, и других простора такозване Југоисточне Европе, попут Грчке и Албаније. Затвореници су одатле упућивани у друге логоре у Немачку и окупиране земље, али су масовно страдали и у самом логору, од глади, мучења и тортуре којој су били изложени. Процене историчара говоре да је тамо било заточено најмање 32.000 људи, од којих је 10.363 смртно страдало.

- На самом ушћу Саве у Дунав, на простору од данашње Палате „Србија“ до Музеја савремене уметности организован је још један немачки логор, немачке војно-привредне организације ТОТ. Тамо је пребачен део логораша са Сајмишта - описује др Кољанин. - То је било место масовне тортуре и смрти. Од јесени 1943, ово је било Немачки пролазни заробљенички логор („Дулаг 172 Семлин“).

Током савезничког бомбардовања 16. и 17. априла 1944. године страдао је Прихватни логор Земун, а „Дулаг 172“ је практично уништен. Преостали заробљеници су упућени у новоосновани логор за ратне заробљенике у „Циглани Милишића“ на Звездари, који је имао назив „Дулаг 172 Белград“. Према подацима којима располажу историчари, уочи ослобођења Београда 1944. године Немци су масовно стрељали заточенике из тог логора, тако што су их побили у околини данашње Астрономске опсерваторије на Звездари.

- Важно је да не заборавимо још неколико стратишта из тог доба, а она су се налазила у близини каменолома Кијево-Кнежевац, одакле су са Бањице и из других логора смрти доводили осуђенике током 1941, затим за Јевреје из Бањичког логора на Бежанијској коси, у насељу Ледине, као и на хиљаде заточеника Прихватног логора на Сајмишту који су закопани на Јеврејском гробљу у Земуну.

„Смена страже“

Борбе за ослобођење Београда, октобра 1944. године однеле су хиљаде жртава са свих супротстављених страна. Неки од објеката, који су у време окупације служили као седиште полиције и као места интернирања, имали су исту намену и после ослобођења.

Бањички логор је остао са истом сврхом, само је овог пута имао затворенике са друге стране. Ту су били припадници квислиншког државног апарата, сви под сумњом да су помагали окупаторима. Део је био одведен на стрељање, а део пуштен после истраге.

- После ослобођења успостављена је власт која није била само антифашистичка већ и револуционарна - почиње причу др Цветковић. - Одмах после ослобођења, у свим градовима у Србији постојао је исти сценарио догађања. Тајна полиција Озна („Одељење за заштиту народа“) успостављала би своја седишта у већ постојећим полицијским капацитетима, или узурпирајући веће јавне зграде или приватна здања за потребе истражних затвора и својих седишта. Потом, већ према често унапред сачињеним списковима или непровереним дојавама грађана (доушника), приводила је људе који су често били само политички или класни противници од пре рата, симпатизери поражене стране у грађанском рату (Југословенске војске у отаџбини) и онда их је, под тортуром ислеђивала у тим затворима, на основу метода већ усвојених од НКВД (Совјетске специјалне полиције).

Често су људи били жртве тортуре у самом иследном поступку, где су убијани, „искакали кроз прозор“, или су због повреда остајали инвалиди. Цветковић каже да је Жинет Тодоровић „скочила“ кроз прозор, и да је, рецимо, њен пример остао забележен.

- Након неколико недеља, ређе месеци, проведених у тим затоврима, осуђеници су у групама од по неколико десетина, током вечери стрељани на локацијама, углавном на ободима градова - додаје др Цветковић.- То су биле шуме, јаруге, обале река, паркови...

После стрељања у режији тајне полиције, која су обављена од септембра 1944, до фебруара 1945. године, у којима су страдале жртве без икаквог суђења, локације стрељања, односно масовне гробнице учињене су тајним. О стељањима су објављени селективни спискови у штампи или на јавним местима. Сврха спискова била је да, с једне стране застраши, а да с друге - обешчасти многе који су били само политички и класни непријатељи. На тај начин је много невиних стављено на исту листу. Они су били спојени са онима који су заиста били ратни злочинци, и које би свака власт ставила на исти списак.

- У пролеће 1945. године стигла је наредба са врха Озне са назнаком да се локације „имају начинити тајним“ - додаје др Цветковић. - Такозвана фашистичка гробља морала су да буду покривена парковима, стадионима, школским двориштима...

Револуционарна (не)правда

Оно што је донедавно скоро било непознато јавности, откривено је после предаје докумената Архиве Државне безбедности Архиву Србије. Тако наши стручњаци сазнају да постоје прилично детаљни подаци о стрељању и остваривању „револуционарне правде“.

- То су књиге и спискови стрељаних, књиге „антиреволуционарних елемената“, „непријатеља данашњице“... где су локални партијски и безбедносни органи имали задатак да воде писану евиденцију.

У Београду Озна заузима одмах при ослобођењу зграде и објекте. Међу првима била је зграда у тадашњој Маглајској улици на Бањици, која је најпре ослобођена. Она је коришћена привремено, у ратним условима. Тада почиње и „чишћење“ Дедиња. По ослобођењу Београда Озна је била организована кроз 16 квартова, и тако је радила. Сваки кварт имао је своју зграду где је било седиште службе и истражни затвор.

Међу првима била је и зграда на Сењаку, у којој је донедавно била смештена „Арт“ телевизија. У њеној близини, према истраживањима нашег саговорника, обављене су ликвидације између Манастира Ваведење и стадиона ФК Графичар.

На Врачару је било још једно седиште, у Баба Вишњиној улици, као и затвор Озне за 14. кварт, у Радничкој улици на Чукарици. Жртве су одатле одвођене на стратишта на Кошутњаку и у Макишу.

- Кад је Београд ослобођен, успостављена су трајна седишта, са већим, централним затворима - додаје Цветковић. - Зграда Озне за Југославију била је у згради данашњег Танјуга. Тамо је имао своју канцеларију и Александар Ранковић. У самој згради био је истражни затвор, али и преко пута у здању где је после била студентска менза, легендарно прозвана „Код три костура“.

Следећа важна била је зграда Озне за Србију, на углу Змај Јовине и Браће Југовић, садашњи Завод за заштиту интелектуалне својине поред Природноматематичког факултета. Она је била одмах до Главног истражног затвора, који се налазио у здању предратне Управе града Београда - злогласне Главњаче.

- Неки кажу да су те две зграде биле повезане - каже Цветковић. - Наводно је испод њих постојао тајни подземни ходник који их је спајао. Занимљиво је да, као спомен-обележје, на табли пише како је ова зграда изгорела током ослобађања, да је брзо обновљена и приведена новој сврси, али да јој се нигде не помиње послератна намена. На стотине људи је прошло овај истражни затвор до 1953. године.

Још један велики истражни затвор Озне био је у Ђушиној улици, у згради у којој се данас налази Рударско-геолошки факултет. Тамо су заточеници довођени из разних затвора, ту су ислеђивани и одатле одвођени на стрељање. Малобројни међу њима после саслушања би били пуштани кући, а значајан број је послат на Сремски фронт.

Преки војни суд заседао је у Француској улици, преко пута Ратничког дома, данашњег Дома Војске.

Скелети испод Обилића

- Из квартовских и централних истражних затвора, док је трајало ослобођење Београда стрељања су била честа и у самим квартовима. Нису била масовна, али су, рецимо, била забележена на Калемегдану, испред споменика Мокрањцу, где су стрељани речни полицајци - бележи Цветковић. - Стрељање униформисаних лица одигравала су се и у Пионирском парку, преко пута данашње Скупштине, затим на кошаркашком игралишту крај стадиона ФК Обилић, док су на месту самог стадиона били погубљени немачки војници.

У парку код „Мањежа“ смртна казна је извршена и над Немцима и над онима које је осудила Озна, а код данашње Богословије био је истражни затвор чије жртве су убијене код садашње Хале „Пионир“.

- Највећи број људи из тих затвора - квартовских Озни - према Књизи притворених за Београд, коју смо нашли у Архиву ДБ, интерниран је у логор Бањица, где је вршена класификација заточеника. Већи део је стрељан, мањи је пуштен, али је значајан број упућен на Сремски фронт.

- Из Бањице је одведено много људи на највећу локацију за стрељање од стране „револуционарних власти“, а то је потез насеља Лисичији поток - каже др Цветковић. - Могуће је да се тамо ради о више јама, које се простиру на делу од Ортопедске клинике до улице Војислава Вулетића. Ту је сигурно стрељано више хиљада Београђана. Прецизан број је тешко утврдити, јер нису сачуване све књиге стрељаних за Београд. Комисија за тајне гробнице има прецизан податак да се сигурно ради о 3.500 жртава, али то је сигурно доња граница, а према изјавама и подацима сведока, верујемо да је тамо убијено више од 7.000 људи. Тако да је Лисичији поток сигурно највећа комунистичка гробница у Србији.

Како објашњава др Цветковић, „овај терор можемо разумети, али га не смемо оправдати“.

- Одредили су га, свакако, мотив ратне освете победника због жртава у рату. Постојала је и перцепција Београда и Србије као монархистичке прочетничке базе, од стране многих припадника партизанског покрета који су ушли као ослободиоци. Често су третирали Београђане као колаборационисте који су се пасивно држали током окупације. Са друге стране, у масовне егзекуције били су умешани и лични, па и лукративни разлози многих органа и појединаца који су се заклањали иза власти и идеологије, остварујући своје жеље на терет жртава. Свакако је међу њима било ратних злочинаца које би свака власт осудила на смрт.

Но, све то, како каже наш саговорник, не би смело да замагли чињеница да је овај терор био организован од самог врха власти и Државне безбедности, у сврху учвршћивања власти и наметања револуционарног друштвеног поретка.

- Према најновијим истраживањима, доња граница броја убијених у Србији је више од 50.000 људи - закључује др Цветковић.- Они почивају на више од 211 локација, док не постоји ни једно званично државно обележје тим жртвама.