У срцу Београда постоји један посебан, гигантски, духовни сеф за који многобројни житељи главног града не знају. У њему се чувају тонски записи речи које су изговорили Алберт Ајнштајн, Сигмунд Фројд, Рихард Штраус, Пабло Пикасо... Сачувани су монолози и изјаве Лава Толстоја, Томаса Мана, Ериха Марије Ремарка, Жан-Пола Сартра, Бернарда Шоа... За њима следе Милош Црњански, Иво Андрић, Десанка Максимовић, Исидора Секулић... Ту су и Марлен Дитрих, Сара Бернар, Лоренс Оливије, Ричард Бартон...

Овај „сеф“ је фонодокументација Радио Београда, а чине га многобројне просторије у подруму овог здања које краси центар града. Овде су сачувани говори политичара који су обележили историју попут немачког цара Вилхелма Другог, нашег краља Петра Другог, Александра Карађорђевића, Лењина, Троцког, Стаљина, Тита, Чемберлена, Черчила, Де Гола, Хитлера, Мусолинија... Многе реченице у овом тексту написане морају да заврше са „три тачке“ јер је немогуће набројати све познате, велике али и озлоглашене историјске личности чији гласови су депоновани у овој архиви.

Девети у Европи

- Радио Београд био је девета по реду радио-станица у Европи, а почело је да ради 1. октобра 1924. године, истог дана кад и Радио Беч - каже за „Београдске приче“ Душан Радуловић, директор ове куће. - Чим је технологија довољно напредовала, тадашњи стручњаци су одлучили да чувају снимљене материјале и тако је створена архива трајних снимака. Тако чувамо снимак када је Лав Николајевич Толстој говорио у фонограф који му је поклонио Едисон. Најстарији тонски запис је из 1888. године, када је енглески композитор Артур Саливен говорио о фонографу.

У „краљевству“ најстаријих аудио-записа Радио Београда чујемо снимак краља Александра Карађорђевића забележен приликом посете Бугарској, 12 дана пре него што је убијен у атентату у Марсељу. Тада се, у Софији, краљ обратио бугарском цару Борису.

- Све то преснимавамо у модерне формате и чувамо на технолошки савремене начине - каже Радуловић. - Постепено смо увели веома слушане „радио времеплове“, мозаичке емисије састављене управо од тих, старих снимака, који описују догађаје из прошлости. Назвали смо их „Борба против пилећег памћења“. Засада ове емисије не пријају само одређеним политичарима, јер чују себе шта су причали пре једне или две деценије, па када схвате шта су говорили, не прија им да то и други чују.

Заиста, политика је остављала дубок траг на медијима, па је тако, са ове дистанце, чак смешно чути како је ондашњи радио-репортер преносио догађаје на великом митингу Слободана Милошевића одржаном на Ушћу, када је из минута у минут додавао по неколико стотина хиљада људи.

- У време настанка Радио Београда није било велике конкуренције, али ни подела као данас, када се јасно зна ко коме припада - додаје Радуловић. - У послератном периоду је на неки начин освајана слобода. Једноставно, медији су имали донекле одрешене руке, али су се знале области у које се не залази. Политика је била „у забрану“, али је остављен „велики простор да се на мала врата“ крене са отварањем.

Данас је мање познато да је Радио Београд, после Би-Би- Сија имао прве емисије намењене популарности музике кроз топ-листе и гласања. У емисији „Вече уз радио“ Никола Караклајић је позивао госте да доносе плоче које су набављали из иностранства и одмах их емитовао.

90. РОЂЕНДАН

Радио Београд ових дана обележава пуних девет деценија рада. Прецизно, почели су првог дана октобра 1924. године, најпре уторком, четвртком и суботом, а нешто касније и свакодневно. Први предајник био је у Раковици, а први студио у Кнез Михаиловој.У зграду предратног Занатског дома Радио Београд усељен је после Другог светског рата.

- Тако сам, као ученик средње школе, донео хит сингл групе „Прокол Харум“ мислећи да ће је само емитовати. На моје запрепашћење, пустили су ме у студио, па ми чак и понудили да испричам причу о томе како сам дошао до плоче. Схватио сам да је радио „живо ткиво“, а био сам само средњошколац, али и најпоноснији момак у граду. Када сам почео да радим овде, схватио сам да су пилоти и стујардесе најбољи „снабдевачи“ Радио Београда, и да је, на пример, „Бели албум“ групе „Битлс“ авионом стигао у наш радио само дан пошто је објављен у Лондону. Одмах је и емитован.

Код „мртвог Швабе“

У Фонотеку, која се налази у подземним одајама зграде Радио Београда, води нас помоћник директора Саша Ковачевић. Бира за нас посебне експонате, показује најстарије тонске записе, траке, старе магнетофоне, а онда се обраћа колегама Зорану Марковићу и Ђорђу Бркићу.

- Додајте оне материјале које чувамо „код мртвог Швабе“.

На зачуђен поглед госта, Ковачевић прво погледа упитно, а онда схвати шта је рекао.

- А, то вас чуди? Ту су пронашли убијеног Немца кад је било ослобођење града, па тако и данас зовемо тај ходник.

Шеф Фонотеке Зоран Марковић издваја посебан омот на којем прецизно пише име аутора, Даворина Јенка, а затим: „Српска химна Боже правде“. Испод читко пише: „Свирано од музике Шестог пука ‘Престолонаследник Александар’, преснимљено са предратне плоче“. Поред њега стоји сличан запис. „Најстарији џез снимак, извођач ‘Оригинал диксиленд џез бенд’, снимљено 26. фебруара 1917. у Њујорку“.

„ЛИЛИ МАРЛЕН“

У доба нацистичке окупације, од априла 1941. до октобра 1944. године Радио Београд био је немачка радио-станица која се оглашавала као „Зендер Белград“. - Одатле је први пут емитована легендарна „Лили Марлен“, која се први пут чула на једој радио-станици - објашњава Саша Ковачевић. - Тадашњи предајник имао је велики домет, и „добацивао“ је чак до афричког фронта где су се тукли Ромел и Монтгомери, а остало је забележено да је чак и британски генерал волео ову песму. Уосталом, иако је многи везују за доба нацистичке окупације Европе, ово је „обична“, љубавна песма.

Домаћини нам показују огромну грамофонску плочу која је очигледно од метала, на којој пише необичан запис: „Генерална скупштина УН у акцији“.

- Овде чувамо тонске записе са суђења Дражи Михаиловићу, када је тужилац био Милош Минић, суђење Степинцу... - додају наизменично Марковић и Бркић. - А постојала су дуго и правила шта сме, а шта не сме да буде пуштено у програм.

Гледамо са неверицом како се времена муњевито мењају. У посебним картонским кошуљицама чувају се грамофонске плоче. На свакој од њих прецизно је уписано трајање композиција и њихов распоред, али и напомена редакције која нумера сме да буде емитована.

„БОЈ НА КОСОВУ“

Легендарно доба „Индексовог радио позоришта“ било је и доба када је Душан Радуловић „редовно“ позиван на суд, поготово због сатиричне емисије „Бој на Косову“ коју многи и данас памте. Удружење бораца га је тужило зато што је осетило жестоку иронију због поређења Јосипа Броза и супруге му Јованке са „царом Лазаром и царицом Милицијом“.

- Некада су веома озбиљни уредници одређивали шта сме, а шта не сме да буде емитовано - објашњавају наши домаћини.

- Примера ради, веома је вођено рачуна да у америчким композицијама не буде поменута дрога, док су домаћи „народњаци“ били редуковани због бизарности или чисте глупости.

Тако у рукама имамо плочу једног „прослављеног“ народњака и његовог популарног албума. Са прве стране плоче, на којој се налазило пет композиција, остаје уреднички „потпис“ који говори да само прва и пета песма могу у етар. Уз остале пише: „Није за емитовање“.

И тачка.