Авенија од колача

У СРЦУ Београда, на Теразијама, до 1963. године доминирале су две популарне посластичарнице - „Таково“ и „Болоња“. Од старог краљевског двора, сада Скупштине Београда, на почетку Улице краља Милана, па до Палате Албанија те две радње представљале су „слатку авенију“. У њима су се гостили многи од око 300.000 становника колико их је било у главном граду после окончања Другог светског рата.

Градски шетачи су уживали у разнобојним леденим куглама у корнетима, док су лагано шетали ка главном градском одредишту - Калемегдану.

ЧЕШКИ МАЈСТОРИ

НАШ саговорник, Властимир Игњатовић, син брачног пара Борисава и Станојке, који су били власници „Такова“, са сетом описује време када су Београђани прелазили преко улице поплочане дрвеном калдрмом, испресецаном трамвајском пругом, како би могли да седну на ободе водоскока који је и раздвајао две најпознатије „слатке оазе“.

- Моји родитељи су отворили ову радњу још у време немачке окупације - приповеда нам Игњатовић. - Пуну афирмацију доживели су после 1944. године и ослобођења града, када су Теразијама марширали учесници параде славећи Дан победе - 9. мај. Преломни моменат је био када су са ручне обраде сладоледа прешли на машинску мешалицу „катабригом“ коју су набавили из Италије. Она је брзо пунила велике цилиндричне посуде од порцелана, које су гости још брже празнили.

Игњатовићи су довели мајсторе за колаче чак из Чехословачке, а ови су маштовито слагали рукотворине на плех, вадили их из пећи и ређали у витрине или излог. За њих би се „лепили“ погледи пролазника неодољиво их мамећи да кроче у слатки рај.

- Моја мајка, газдарица Станојка је обучила део послуге да праве и оријенталне слаткише - додаје Игњатовић. - Низали су се баклаве, тулумбе, кадаиф... Сама је припремала рецепт за бозу која је конкурисала надалеко познатом „Пеливану“.

Када је рушен блок старих зграда на месту где се данас налази „Мекдоналдс“, „Таково“ је пресељено преко пута улице, на месту где се некада налазио познати ресторан „Атина“. Тако је било до 1963. године, када је посластичарница затворена.

ИТАЛИЈАНСКИ РАЈ

СЕЋАЊЕ нашег саговорника на другу посластичарницу - „Болоња“, нешто су краћа. Наиме, Игњатовић памти да се предратни власник звао Ђовани Даласта и да је пореклом био из Рима. Посластичарском радњом руководила је Регина Бертото, такође италијанског порекла, а у радњи су продавани италијански специјалитети.

- Били су познати у граду по непревазиђеном сладоледу - сећа се Игњатовић. - Нажалост, одласком Даласте у Италију, на радњу је стављен катанац крајем педесетих прошлог века. На том месту касније је отворена „Просветина“ књижара.

Наш саговорник се са сетом сећа тих времена, и тврди како данашњи слаткиши не могу да досегну магију оних, које су правиле старе занатлије. За то оптужује технологију, јер она доноси „конфекцијске“ мирисе и ароме, али стари укус ручно прављених колача, ипак, је остао непревазиђен.

ЗНАЊЕ И УМЕЋЕ

ЗАНИМЉИВОСТ везана за власнике посластичарнице „Таково“ била је и у томе што су обоје супружника имали по мајсторску диплому за вођење посластичарско-оријенталне радње, али је Борислав имао у рукама још један златан занат.

- Мој отац је, поред посластичарског умећа био и адвокат и доктор правних наука - с поносом истиче Игњатовић. - То само говори о амбициозности, али и марљивости оних који су бринули о градском „слатком животу“.