БЕОГРАДСКИ клубови, хотели и кафане имали су широку публику заинтересовану за џез још почетком двадесетих година. Касније популарност ове музике само расте, а о томе нам прича Бошко Мијатовић, човек бројних интересовања за прошлост града.

По струци економиста, а по хобију и страстима истраживач историје економије, прошлости Београда, поред осталог и аутор књиге „Два века Дечанске улице“.

- Истражујући традицију и културу старих кафана, додирнуо сам и историју музике која их је красила - говори Мијатовић. - Питање које се логично наметало било је: „Шта ли се певало и свирало у београдским кафанама?“ И, било је ту свега. Из кафанских сала одјекивали су акорди свих врста музике - од класичне до народне и забавне, а појавио се и џез.

Безимени оркестри

ПИШУЋИ о џезу, неки аутори се ослањају на сећања старијих чланова своје породице, док је Мијатовић „прекопао“ бројне архиве, и старе бројеве ондашњих новина. Са великим поштовањем говори о сећањима Мише Блама или популарног Бубише Стојановића, али његов пут био је у заборављеним новинским бројевима, старим готово стотину година.

- Прва два помена неких џез музичара у Београду везана су за 1922. и 1923. годину. Тада се у штампи помињу црначки бендови. Нажалост, њихова имена нису сачувана. Интересантно, током двадесетих, па скоро до тридесетих година прошлог века у штампи најављују свирку, али се не помињу тачни називи џез оркестара. Да ли су то били „ад хок“ бендови, основани због посебних прилика, или није ни постојала пракса именовања оркестара, то сада није лако рећи. На пример, Миша Блам помиње да је први такав оркестар био „Мики џез“, у којем је свирао хармонику и његов отац Рафаил Блам.

ШАРЕНИ САСТАВ ЏЕЗ оркестри имали су „шарени“ састав. Поред класичних џез-инструмената, нашле би се ту и виолина, тамбуре, хармонике... Како објашњава наш саговорник, џез је суштински био музика за игру - тада су настајали плесови чарлстон, фокстрот, шими... - Кафански оркестри су морали да свирају и модерну музику, па су међу њима многи били универзални, који су свирали музику за игру.

Већ 1923. године постоји потврда одржане свирке у Хотелу „Палас“ јер су новине извештавале о овом догађају. Тако је у штампи „најављена вечера са плесом“, а новинари бележе и то да су „сви столови и у кафеу и у ресторану били заузети до последње столице“.

- У време када су први оркестри свирали, јавност их је звала „Џаз банде“. Тако и новинари описују како је „Џаз банд још за време вечере уводио у фокстротско расположење играче и играчице“. Неколико недеља касније, после игранке у „Паласу“, записано је како је „Џаз банд имао чајанку у ‘Мјузик холу’“, који се, претпостављам, у том тренутку налазио у Хотелу „Касина“, јер се често селио. Локали за свирку су често мењали имена.


„ШИМИ“ ЗА СРПСКУ НОВУ

У ДАНАШЊОЈ згради „Југоекспорта“, на Тргу републике, налазио се „Сити“, клуб у којем је посебно свечано прослављена српска Нова 1924. година. Новинари бележе како је „шими беснео“, а „шими“ је једна од окретних џез игара тога доба.

- За нову 1926. годину у Хотелу „Српски краљ“ први пут је поменуто прецизно име неког џез музичара, а то је био извесни шеф оркестра Калочај.

Слична атмосфера је била и у многим другим елитним београдским местима, будући да је исте године у „Касини“, „тек пред зору умукао џаз банд“, а посебно је занимљив извештај са нове 1927.

- Дочек у „Џокеј клубу“ био је престижан, и то је био један од елитних клубова тога доба - додаје Мијатовић. - Тада су новинари писали „Џаз је моћно и флуидно деловао, плесало се до после три“. А за Нову 1929. дочек су организовали младићи из тада престижног Тениског клуба.

Осам неодољиво зализаних, елегантних младића, дрхћући у ритму својим инструментима - нарочито саксофон доминира - владали су суверено целом салом. Ређале су се познате европеизиране и црначке одсечне мелодије, рафинирано монотоне...“

- Нема сумње да је џез још током двадесетих година постао позната и популарна врста музике у Београду - закључује Мијатовић. - Њој је првенствено наклоњена младеж из боље стојећих кућа, како је и увек када се појави нешто ново.

Тако, џез у време свог београдског настанка прати монденска публика, која ужива у чарлстону - у „Паласу“, „Ексцелзиору“, „Аутоклубу“, „Џокеј клубу“ и сличним местима.


ЏЕЗЕРИ И ВАТРОГАСЦИ

ЈЕДНУ од шармантнијих београдских прича везаних за музику, испричао је својевремено Миша Блам управо колегама из „Новости“, сећајући се Београдског џез фестивала и његових почетака 1971. године.

- У касним вечерњим сатима један од елитних џез пијаниста оног доба наступао је на Телевизији Београд - причао је Блам. - Све је било опуштено, људи су уживали, а већ касни, поноћни сати увели су пред крај програма наступ тамнопутог пијанисте, који су камере наставиле да преносе уживо, после дневника. Музичар је запалио цигарету и ставио пепељару на клавир, као „преписани“ Сем из „Казабланке“, када је, не водећи рачуна, у кадар уштао ватрогасац и почео да виче: „Гаси ту цигару!“

Музичар није обратио пажњу на њега, док је овај довикивао: „Шта се правиш луд, теби говорим!“ Све је то, на запрепашћење публике отишло у етар, док су зачуђени гледаоци путем ТВ још чули објашњавање ватрогасца како ће њему шеф да преполови плату због пушења у студију, које је, иначе, строго забрањено.