ДАНАС се на Бановом брду налази модерно насеље вишеспратница које припада општини Чукарица. Туда тутње трамваји, смењују се аутобуси и аутомобили и све изгледа нестварно другачије него онда када је овде било Голо брдо.

Београдски истраживач и колекционар старих прича Драган Перић недавно објављује књигу „Место до прозора“ и тамо се непретенциозно, и рекли бисмо „нежно“ бави сећањима на заборављени, успавани град. Овде ћемо додирнути само неке од тачака које Перић описује у сећањима оних који су овде постојали значајно пре овог, нашег доба...

Бан добио брдо

- За време турске власти овде се налазило такозвано Голо брдо, које су називали и Ордија - прича Перић. - Данашњи назив је ово узвишење добило по професору и дипломати Матији Бану, коме се веома допадала околина Београда, а поготово Голо брдо, које је било ненасељено.

Опчињен овим делом града Матија Бан је затражио од Београдске општине да му баш на овом месту прода један део терена.

- Због његових заслуга учињених Србији, Општина му је око 1850. године поклонила имање, које се налазило, отприлике, на врху данашње Улице кнеза Вишеслава.

Тако је професор Бан добио своје имање на дар.

Задовољан што се прича толико лепо развила, Матија Бан је ускоро на свом имању саградио летњиковац. Како бележе хроничари, то здање је било у шумадијском стилу, са великим доксатом. Имало је и друге, споредне зграде које су припадале типично српској, сеоској окућници: вајате, млекару, качару... Око куће је била велика башта са цвећем.

Италијански мајстори КАДА су градске власти одлучиле да сасуше ову област и наспу Циганске баре, прво је ангажовано једно италијанско предузеће. Будући да су чули овај језик са десне савске обале, а вечито склони надевању надимака, Београђани су дотадашње Циганске баре прекрстили у - Бара Венеција.

- На осталом простору подигао је, пре било чега другог, виноград и воћњаке - објашњава Перић. - Гајио је и пшеницу и кукуруз. Башта је била пуна раскошног цвећа, које је доносио из Дубровника и са грчких острва. Остало је забележено да су му, у знак поштовања, расаде драгоценог биља доносили и београдски трговци који су путовали по свету.

Сећање на Бановац

У складу са београдским навикама, ово место је мењало имена, па је Голо брдо сменио долазак Матије Бана и називи који су уследили по његовом имену.

Како бележи наш саговорник, још за Бановог живота ово узвишење прозвали су Бановац.
- После су се смењивали други називи, па је дуго у вароши словио назив Банове куће - закључује Перић. - На крају, после бројних надимака и имена, ово место је понело назив Баново брдо, који се одржао до данас.

БАТАЛ ЏАМИЈА

ТРИДЕСЕТИХ година 19. века варош београдска завршавала је код Народног позоришта. Како објашњава наш саговорник, на месту данашњег дворског комплекса били су шевар и мочваре, где су ловци неретко ишли да тамане дивље патке, док је на месту данашње Скупштине био простор око разрушене џамије, познатије по имену Батал џамија.

Првобитно, грађевина у којој се некада налазила исламска богомоља била је претворена у магацин муниције, што је била логична одлука, јер се налазила у безбедној удаљености од вароши, па евентуална експлозија не би угрожавала становнике ондашњег, малог града.

- Неколико година након доласка Карађорђевића на власт, 1907. године, на простору на којем се некада налазила Батал џамија почиње градња здања Народне скупштине по пројекту архитекте Јована Илкића - додаје Перић. - Градњу је прекинуо Први светски рат.

Изградња овог колосалног здања окончана је тек 1934. године, а наш саговорник помиње и предање које је везано за толико дуготрајну изградњу.
- У Београду је постојала тврдња да је градњу успоравао и сам краљ Александар Карађорђевић - прича Перић. - Наводно је, по једнима сањао, а по другима чуо пророчанство, по којем ће умрети када здање буде завршено. Сујеверје или не, градња Народне скупштине завршена је 1934. године, а ви се сетите када је извршен атентат на краља Александра у Марсељу.

БАРА ВЕНЕЦИЈА

Некада су се, на области коју данас покривају аутобуска и железничка станица у Београду простирале непријатне баруштине. Звали су их Циганске баре, по Ромима који су овде живели. Уз њих су у тој области становали и сиромашни лађари и бостанџије.

Сви они су живели у неугледним здањима, брвнарама и сојеницама. Како објашњава Драган Перић, овај део добија име Бара Венеција тек другом половином 19. века.

- То је била равница која се пружала испод брега десном обалом Саве, од ушћа Топчидерске реке до Железничке станице. Простор је често био плављен, па је тако и добио име.

Прво велико насипање ове баре почело је у време изградње Железничке станице осамдесетих година 19. века. Земља неопходна за овај посао доношена је са једног одређеног места, које су Београђани ускоро прозвали Прокоп. Са насипањем је настављено и касније, после изградње Железничке станице.

- Нарочито су били обимни радови исушивања баре и насипања у лето 1903. године - додаје Перић. - Тада је настала потреба да буде проширен комплекс Железничке станице, али постојао је још један важан разлог: ваљало је уништити легла комараца и решити се рђавог мириса који се ширио око устајале барске воде.

У току овог насипања догодио се, према Перићевим белешкама, један занимљив случај са радницима који су изводили радове. Наиме, предузимачи који су закључили уговор са државом ради обављања послова смислили су начин на који ће да нађу што јефтинију радну снагу, па су довели неколико стотина радника из врањског, нишког и крушевачког округа. Радницима су, прво, обећали високе наднице за одређени број сати рада, што нису испунили. Радници су обуставили посао, па су штрајком успели да остваре оно што им је обећано.

Током времена је на овом терену почело непланирано да ниче стамбено насеље. Њега су чинили сиромашни људи, који нису имали ни најосновнија комунална постројења.

Вежбалиште У ВРЕМЕ када је савски водостај низак, па се вода не излива а баре усахну, велика пољана која се налазила овде добијала је другачије намене. Како објашњава Перић, у 19. веку, пре него што су коначно напустили Београд, ту су вежбали турски војници, а на овом простору се почетком 20. века налазио и житни трг.

ГРАД „ПОД ПАРКЕТОМ“

РЕГУЛАЦИЈА трга на Теразијама почела је 1911. године. Тада су на коловоз постављене дрвене коцке, једна врста калдрме којом су поплочане централне улице у централном делу престонице.

- Тада су постављене дрвене коцке, па је Београд, дословце, имао буков и храстов „паркет“ на улицама - објашњава Перић. - Поред осталог, њихова сврха је била да „убију“ топот поткованих копита и тандркање точкова од таљига и других запрежних кола.

На углу Обилићевог венца и Кнез Михаилове улице налазила се фијакерска станица, а на старим снимцима које нам је уступио Драган Перић, дрвене коцке, односно модерна калдрма се јасно виде.

- Улицама се тада углавном сав саобраћај обављао запрегама, изузев трамваја и по којег ретког аутомобила. Али, на старим снимцима се види један посебан део хигијене ондашњег града. Наиме, познато је да су коњи и говеда били основни погон те врсте саобраћаја, да они и у ходу могу да врше нужду, али да нигде на фотографијама нећете видети такве прљаве „потписе“ на граду. Разлог је што су кочијаши имали посебне торбе које су постављали животињама страга и све би било покупљено одмах.

Тако су градске улице и плочници били чистији пре сто година него данас, иако су тада коњи и говеда били стално у центру града, али нису ни близу правили онолико прљавштине колико данас остављају власници паса који редовно „украшавају“ београдске травњаке и тротоаре.

БЕЗОБРАЗНИ ВАСА

ПОЧЕТКОМ тридесетих година 19. века из родног Ужица у Београд долази Васа Мијатовић и ту почиње да се бави трговачким послом.

Како објашњава наш саговорник, Мијатовић је важио за веома пословног, поштеног и успешног човека.

Успешно развијајући свој посао, поред трговине узима и кафану и хотел „Касина“ на Теразијама. И ту се показао као вредан и успшан.

- Но, као што бива, нико није без неког „фелера“ па ни наш Васа - приповеда даље Перић. - Истина, није пио, није се коцкао, колико је познато није био ни женскарош. Васина једина мана била је та што је волео „масне“ вицеве, због којих му је, у његовом друштву, прикачен надимак Безобразни Васа. Временом је тај надимак изашао из круга пријатеља и ускоро су га у целом Београду звали под тим именом.

То, дабоме, Васи није нимало сметало, па је посао и даље цветао, а он је, касније, оставио тестаментом хотел „Касину“ Друштву за незбринуту децу и сирочад.

- Одредио је да новац иде у фонд, да тим фондом управљају пословни и поштени људи, па је „Касина“ брзо постала стамбено-пословна палата коју и данас знамо. Доносила је лепе приходе Друштву, а 1932. године постаје хотел, што остаје до данашњих дана.