Зоран Ранкић: Војвода Калабић је део мог уметничког, али и приватног живота

НА углу улица Краља Петра и Кнез Михаилове, за кафанским столом доминира маркантна, дугокоса фигура седог мушкарца са шеширом. Грмећи баритон скреће пажњу на себе, чак и када грлени говорник то не жели.

Зоран Ранкић нас очекује уз осмех искусног барда и причом о томе како већ два миленијума овде постоји раскршће, још од старог Рима. Човек који је овековечио ликове Попаре и Калабића, у позоришту је оставио знатно дубљи траг, а затим се обрео у водама књижевности, сатире, афоризма. На столу поред шоље за кафу његова нова књига „Збогом заувек, одмах се враћам“.

Легендарни Тирке

- Некада давно, седео сам у Клубу књижевника са легендарним Александром Тирнанићем Тиркетом - почиње своје приповедање Ранкић. - У његовим позним годинама волели смо да да разговарамо у овој угледној кафани. После првог сусрета устао је и рекао: „Враћам се одмах“. Прихватио сам то, али он се није вратио. Поновио је то још много пута, док нисам схватио да му је то, просто, манир, поздрав, уобичајен начин да оде из кафане. Једног дана учинио је тако исто, али се више никад није вратио. Отишао је. Заувек.

КАЛАБИЋ И ОТАЦ ПОСЛЕ очеве смрти, Зоран Ранкић глуми лик Николе Калабића, али сваког дана, после снимања, скида браду и облачи црнину због жалости. После пуна три месеца снимања филмски фотограф који је пратио настанак серије упитао је редитеља Саву Мрмка ко је човек који у црнини сваке вечери у исто време седа сам за сто, вечера и напушта ресторан. - Три месеца смо радили заједно, а он није схватио да сам ја глумац насловне улоге, када скинем шминку, браду и четничку шубару.

О томе маестрално пише и Звездана Станковић у поговору Ранкићеве књиге „Збогом заувек...“

Уз серију „Монтевидео“ наш саговорник, каже, ужива, а онај „мали“ Милош Биковић, који глуми Тиркета, одлично је урадио свој посао, па „када гледам серију као да гледам старог пријатеља“.

Наш саговорник пореклом је из Сарајева, али има посебно поштовање према „свом“ Београду. „Да није ваљао“, вели, „не би га толико пута рушили“. Истовремено, има дубок осећај према историји и њеној важности.

- Опседнут сам оним што је било и оним што ће бити. Оно што јесте сада, није ми толико важно, биће ми важно када га више не буде, а још важније кад не буде ни мене. Волим изненада да додирнем стару зграду, или, без шале, неко парче ваздуха на неком месту. Када сам својевремено био у Москви „видео сам“ себе како сам изненада клекао и пољубио Црвени трг, све замишљајући шта је некад и некад и још старије од некад ту било, шта се догађало и ко је ту пролазио, од човека па до века.

Сећајући се старих узора из Београда, наш саговорник посебно помиње Павла Богатинчевића, с којим је провео многе драгоцене сате и дане. Он је био потомак Карађорђев по мајчиној линији.

- Дружио сам се с њим три деценије, много тога од њега чуо и научио. Када све саберем, понајвише памтим једну његову реченицу, за коју се надам да је и он од некога чуо, па је мени пренео: „Кога је гладан правио, гладан је довека“. Убитачна реченица за коју сам се безброј пута уверио да је тачна.

Шта ће ти коса

Наш саговорник стиже у Београд 1961. године из сарајевског позоришта и каже како се тада „јављао сваком маркантном човеку у граду мислећи да је неки уважени глумац“. Упознаје легенду Миливоја Живановића, који би се често обрецнуо на млађег колегу, „пецкајући га“, посебно му замерајући што носи дугу косу.

Ипак, пред смрт Живановићеву срели су се испред „Београђанке“, када је Ранкића стари бард упитао да ли је дугокос због улоге Станоја Главаша, којег је глумио тих дана.

- Само због војводе, чика Милоје - одговорио је Ранкић.

- Носи је тако и свака ти част!

То је био последњи сусрет два велика глумца.

Међу бурним животним епизодама Миливоја Живановића била је и она, када је о 29. новембру, са осталим глумцима, изашао пред Јосипа Броза Тита, да му заједно честитају празник. Живановић се појавио у српској народној ношњи. Тито се руковао са свима, а затим сапрепашћено застао пред искусним уметником, полугласно упитао „Шта значи ово?“, а затим му је рекао: „Е, сад си зглајзнуо, мој Милоје“.

Овај се правио да не зна шта значи термин „зглајзнуо“, али је ускоро сазнао...

- Ту причу ми је испричао Павле Богатинчевић, а њему је лично исприповедао Миливоје Живановић. Тако је окончано јавно појављивање великог глумца пред маршалом о великим празницима, јер више никада није био позван на овакве сусрете.

После су стигли неки млађи уметници, који су такође ушли у легенду, како филма тако и позоришта. Ранкић се сећа и Слободана Цице Перовића, неприкосновеног глумачког ауторитета оног доба, али и једног одласка са пробе из Београдског драмског позоришта на Црвеном крсту.

КАЛАБИЋ И ДЕДА

ТЕЛЕВИЗИЈСКА улога четничког вође Николе Калабића Зорана Ранкића је учинила препознатљивим баш свим гледаоцима, али је невероватан део приче тек онај који ће уследити. Наиме, Ранкић није био једини којем је улога понуђена, многи нису оставили довољно добар утисак на пробном снимању као што је то учинио наш саговорник, али и он је имао непроспаване ноћи размишљајући како да прихвати улогу четничког војводе.

- Пре рата, отац Николе Калабића, Милан, живео је у Подновљу, селу шест километара удаљеном од Дервенте, у којој је, опет, живео мој деда Јован. Када је Никола Калабић завршио основну школу и када је требало да се упише у гимназију у Дервенти, његов отац упитао је мог деду да му пронађе неку собу како би младић могао да заврши школовање. На то је мој деда одговорио:“Ено га, нека буде са мојим сином Михајлом, како буде једном, биће и другом!“. И тако је Никола Калабић одрастао са мојим оцем. Све то у доба када нисам ни сањао да ћу га ја глумити деценијама касније. Мени је то доказ да има Бога. Најзад, отац ме није видео у тој улози, јер сам је снимао у марту, а он је умро у септембру. Истина, нико мој није био у четницима, „осим Калабића“.

О КАПОРУ И БОРИ

КАО средњошколци, чланови исте литерарне секције били су Бора Драшковић, Момо Капор и Зоран Ранкић. И, како каже наш саговорник, сви су, поред своје матичне професије постали и писци.

Касније, први глумац у једном делу Боре Драшковића је управо Зоран Ранкић.

Зачудо, као по договору, уз Улицу краља Петра стиже према нашем столу управо редитељ и професор Драшковић. Случајност је само показала како седимо на убедљиво најбољем месту за приповедање ове приче. Тако да ни аутор нема утисак да је на новинарском задатку, већ да му је данас суђено да ужива у времеплову који приређује позоришна сцена и њено друго, кафанско лице.

И, како је посматрач могао да очекује неку „зачкољицу“ - редитељ је упитао конобарицу имају ли траварицу, ова поче да набраја све оне, друге ракије осим оне коју је Бора наручио, овај скромно одбија остале понуде... Још горе је што овај врсни човек од пера уопште не пије, а ето, данас му дошло да наздрави уз аутентично српско пиће, али не даде му се.

- Те твоје ракије постоје само још у времеплову - коментарише Ранкић Драшковићеве жеље.

Док не знамо да ли је позориште живот, или је обратно, или није ни битно, једино што је сигурно јесте да се Кнез Михаилова и Краља Петра укрштају на истом месту, да је уметност, осмех и кафана оно што је одржало Београд, и да је сигурно да би морали да набаве траварицу.

Макар због Боре Драшковића.