ГЛЕДАЈУЋИ кроз прозоре аутобуса док прилазе Бранковом мосту, суграђани најчешће и не обрате пажњу да се пред њима, налази „крезави“ торањ, који само што се не сруши, а некада је био централни део Београдског сајма. Старим сајмиштем смо га назвали после рата, током којег су Немци на овом месту направили концентрациони логор, у којем је, прво, страдало 6.320 Јевреја, а затим и више од 10.000 Срба, Рома и других, за Трећи рајх непожењних нација.

Поред раскрснице која претходи излазу на мост, један уметник је, после готово седам деценија, одлучио да сачини скулптуру, управо од капија кроз које се некада улазило у овај сабласни простор.

Темељи јачи од стуба

- Улаз у логор чинили су стубови чији темељни део је био огроман, знанто већи него што би то било потребно у уобичајеним условима - објашњава вајар Томислав Тодоровић. - То су били темељи војне фортификације, колосалних димензија да би имало тако незнатно оптерећење. Због војне намене, имали су такав облик, како би чак зауставили тенкове уколико би покушали да уђу у овај простор. Војници Вермахта и СС јединица су их направили 1941. године, а антифашисти су их извадили и тако је све то стајало, ето - пуних 69 година.

Све тако занемарени и непотребни, како каже вајар, стубови су, на неки начин добили свој статус дугим трајањем на овом месту. Тодоровић, иначе професор вајарства, каже да „и када се направи грешка, после толиког протока времена она добије статус“.

Тако је уметник један историјски факт преточио у артефакт вајарском интервенцијом. После Немаца, па антифашиста, стигао је песник. Нису се сретали, потпуно независно су делали свако у свом времену.

- Скулптура представља две главе у бетону. Порекло и намена потпуно су сачувани, нисам хтео да се било шта уништи.

На овом вајарском делу види се диспропорција огромних темеља, а уметник је тој гротескној сцени додао своју прејаку експресију и потенцирао је драму са трагедијом која се ту догодила.

Коса на главама је дигнута ка небу, сви шиљци су веома агресивни, а таквих нема у природи. Они се обраћају Небу и Богу, јер више немају коме другом.

- Они су веома драматични - каже аутор. - Од косе, која је иначе веома мекана и фина, сада су ту оштри шиљци. Те две главе су нека врста печата. Свака глава је центар света и свака је нека врста супротности. Овде се види какав је то сукоб, а уметничко дело је успостављање праве мере.

Посебно је необично место на којем скулптура настаје и њен однос са окружењем.

Обред и гест

- У београдским просторима очигледан је недостатак скулптуре - објашњава Тодоровић. - У односу на остале европске градове, ми их имамо најмање. У њиховом недостатку, ево примера како се појављују на парадоксалан начин - живот је тај који је приморан да пробија границе. То је парадокс као уметнички чин - нешто постоји скоро седам деценија са великом историјском тежином, и многи не знају шта је то, а затим, овим уметничким чином, појачава се опште сазнање. Ово је био истовремено и обред, и интервенција и гест.

Сада су Београђани, у свом „ситију“ добили контраст који прича о необичности овог града. Оваква гротеска, како ће је назвати аутор, окружена неугледним, приземним уџерицама, одједном извире окружена екстремним урбаним језгром, сазданим од стакла и метала.

- Велике супротности чине трајну целину. Све је ишло на то да опстану заједно, у тој, тако снажној супротности.



ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ САМОЋЕ

ПРЕ 30 година вајар Томислав Тодоровић уселио се у атеље на Старом сајмишту, где је био окружен ондашњом уметничком елитом. Још тада му се родила идеја да направи ово дело, али је то увек био веома скуп и одважан покушај. Најзад је прошле године почео да ради, дабоме о свом трошку, а планира да овог лета потпуно оконча дело.
- Помагали су ми комшије из предузећа са Старог сајмишта које се баве аутоосигурањем и деловима за аутомобиле. Да бих дошао до здраве подлоге, доносили су јаке пумпе, да бих под притиском могао да очистим делове капије до самог бетона. Најзад, они су ми омогућавали прикључке за струју. Постали смо сјајни пријатељи.


УМЕТНИЧКО ВИЂЕЊЕ

Призором који гледамо доминира стакло са солитера, које осликава небо, и бетон колосалних димензија. Са друге стране, ту су неугледна здања - остаци логорских зграда, а испред њих - скулптура настала од заборављене капије.
- То је склад, како вели професор Тодоровић, на који човек није рачунао, идеални спој супротности које није свесно градио.