Од Балканске улице остала само узбрдица

ПОНОС некадашњег Београда и место у којем је заинтересовани купац могао да пазари скоро све што пожели, деценијама је била Балканска улица.

Поред безброј занатских радњи, ова улица је била и „озбиљно искушење“ за оне који су први пут дошли у Београд. Некада се у град махом стизало возом, а са Железничке станице придошлицу би прво чекао успон ка Теразијама - дабоме, уз Балканску.

Некада су сви новинари почетници у градским рубрикама имали уобичајен задатак да опишу старе, заборављене или запостављене занате, а уредници би их редовно слали да обиђу излоге дућана и радњи наслаганих на овој београдској падини.

Пут ка Зелењаку

Сакупљајући различите материјале за „Београдске приче“ имали смо прилику да се сетимо и оних, старих Београђана који су некада овом улицом доносили робу на пијацу Зелени венац. Тако нам је, својевремено, Слободан Илић, становник тадашњег села Бежанија, испричао како је непосредно после Другог светског рата, као малишан, возио лубенице ка популарном Зелењаку.

После рата Илић је остао једина мушка глава у кући, а пијаца на коју би ваљало изнети бостан била је далеко, на Зеленом венцу. Тада није постојао Нови Београд, па је дечаку остао фењер да шкиљавим светлом обасјава прашњаве стазе које су тада покривале Дојно поље, како се звала област где данас стоје новобеоградски блокови.

Дуго пешачење окончао би стижући до јединог моста којим је могао преко Саве, а то је данашњи Стари савски, Трамвајски, односно некадашњи Немачки мост.

Преко моста би коњи превукли запрегу пуну лубеница, али онда је долазио део због којег би и одраслом човеку избиле грашке зноја, а малишану се јежила кожа и дизала коса на глави: Требало је проћи узбрдицу Балканске улице и тако се узверати на Зелени венац.

Испод копита прштале варнице

Коњи би запели из све снаге, а Илић се сећао како га је највећи страх прожимао када би се појавила опасност да животиње застану, јер би на тако озбиљној узбрдици било веома тешко наново их покренути. Штавише, постојала је опасност да их тежина запреге повуче унатраг, а тада би сви били у озбиљној невољи.

Испод поткованих копита избијале су варнице када би коњи снажно запели по калдрми Балканске улице, а сваки пут када би се, коначно, домогао пијаце, Илићу би силно лакнуло.

То је само једна од слика које су нам предочили Београђани „осуђени“ да после Другог светског рата често савладавају овај успон.

И да никада не забораве Балканску улицу.

ПОРОДИЧНА ТРАДИЦИЈА

Балканска улица била је место које су красиле занатске радње, а ваљда се овде највише видела породична традиција. Занатлије, чији дућани су били нанизани један до другог, по правилу су до данас ишчезли, попут сарачког, ковачког, абаџијског и сличних.

Основа вишедеценијског одржања ових радњи била је у томе што су се занат и умеће преносили са оца на сина, са колена на колено, и то је трајало генерацијама.

МОДА СЕ УВЕК ВРАЋА

Шетајући Балканском улицом ушли смо у једну од малобројних оригиналних радњи из добрих, старих времена. Тамо је Славко Милосављевић, ташнер, који наставља традицију коју је започео још његов стриц Влатко још 1946. године.

На зиду његове радње стоји постер, који нас је изненадио, а до њега натпис, који збуњује још више. На зидном плакату је реклама за ташне за коју власник каже да је направљена 1968. године. Сви детаљи које видимо на слици породице и данас би били модно актуелни.

- Не мења се мода, она се увек враћа - искусно коментарише Милосављевић. - Тако да су гардероба човека на слици, његов сако, женина фризура или ранци које носе малишани потпуно у складу са данашњим трендовима. Када би, тако обучени данас прошетали улицом, потпуно би се уклопили у садашњи амбијент.

Одмах поред је и натпис који нас је збунио. На њему пише: „Услуге не наплаћујемо унапред“. Ово је део неког витешког доба трговине, када би занатлије прво окончале посао, па га тек онда наплатиле од задовољног клијента.

Стари занати се ипак, не враћају. Наш саговорник каже да се произвођачи капа једино добро држе. Они имају старију клијентелу, Београђане који никада не би гологлави изашли на улицу. Са друге стране, данас све више младих људи обавезно лети носи капе, због метеоролошких промена и летњих врућина праћених зрачењем због глобалног отопљења.