Гроцка: Заштићене куће у којима нема ниједан ексер

НА ободима Београда, у приградском, подунавском насељу Гроцка, законом су посебно заштићене куће старе од 150 до 250 година, у којима су људи пре нас живели неким мирнијим, одмеренијим животом.

Водич кроз Гроцку и тајне њених градитеља с краја 18. и почетком 19. века, била нам је историчар уметности Зорица Атић, стручни сарадник Центра за културу Гроцка. Управо ова институција смештена је у једном оваквом перфектно очуваном здању - Ранчићевој кући.

Народни неимари

- НАРОДНО градитељство представља значајан сегмент наше културне баштине, па је тако на територији Београда Завод за заштиту споменика заштитио 48 оваквих појединачних објеката и две просторно културно-историјске целине - објашњава Атићева.

- Чак 12 таквих објеката и једна културно-историјска целина налазе се у Гроцкој.

Можда данашњем посматрачу делује невероватно, али ове куће су народни неимари правили од трошних материјала, али већ вековима одолевају због солидности градње. Није остало забележено име грађевинаца који су правили куће, али је остало јасно да су били вешти у свом послу.

- У њиховој изградњи није употребљен ниједан ексер, али су конструкције од храстовог дрвета савршено везиване и без њих - додаје наша саговорница. - То су места за становање сачињена од материјала са овог поднебља. Немају олуке, али су ту широке стрехе да би штитиле од сунца и одводиле падавине да се сливају што даље од куће. Куће су бојене у белу боју, како би одбијале сунчеве зраке. Зидови од сламе и блата били би склони гљивицама, али је народни градитељ то предупредио користећи негашени креч који се одлично борио са овим проблемом. Огњиште је било у улазној просторији, то је била такозвана оџаклија, те се тако топлота ширила лево и десно и грејала све кућне одаје.

Таванице су биле ниске, али не зато што су наши преци били ситне грађе, већ због рационалног грејања. Топао ваздух се креће навише, па тако није било непотребних губитака топлоте. Улазни простор у кућу био би поплочан опеком, јер су се људи у том делу кретали обувени, а собе су биле покривене даскама.

- Сваки детаљ је био украшен, на сваком стубу и испусту налазио се неки зарез или шара. Неимари су имали развијен осећај за лепо, али и за функционалност. Нема грочанске варошке куће која је мања од 60 квадратних метара, а свака је имала и подрум од око 30 квадрата. То је подразумевало удобност и пространост, не само за ондашње потребе, пре више од два века, већ задовољава и данашње критеријуме. Зато споља делују невелико, али су изнутра врло простране са функционално распоређеним простором. Ове куће старије су од већине сачуваних грађевина у самом Београду, иако нису грађене од камена и квалитетног материјала као што је то било у срцу престонице.

Наша саговорница посебно описује осећај који има посетилац када крочи у неко од оваквих здања.

- Сви се осећају као код своје куће. То је непроцењиво...

Очувана чаршија

ПОПУТ осталих вароши и варошица, и Гроцка је била уређена на оријентални начин, са чаршијом у средишту насеља. То је била улица дуж које су се низали дућани. Овде су донекле сачуване особине турске варошице, чије језгро представља Булевар ослобођења, који је, у ствари, део некадашњег Цариградског друма, који је полазио из центра Београда. Уз њега се формирало првобитно насеље.

Уже језгро грочанске вароши под патронатом је Завода за заштиту споменика као просторна културно-историјска целина. Тако се овај део састоји од збијених кућа у низу, чија намена је углавном била пословна и стамбена. То је био карактеристичан амбијент српских паланки 19. века.

Тако су житељи овог насеља успели да сачувају печат прошлости, дивећи се градитељском умећу некадашњих неимара, чија имена нису досегнула до памћења савременог доба. Грађевине, срећом, јесу.

ВАРОШКА И СЕОСКА КУЋА

У НАСЕЉУ се јасно разликују две основне групе старих кућа - стара варошка и сеоска кућа. Варошке куће су блиске и чине типску целину, док су сеоске разноврсније.

- Варошка кућа са неколико просторија, подрумом, тремом и узвишеним и истакнутим доксатом, представља карактеристичан тип у старој архитектури варошице - објашњава Атић. - Доксат је постављен према дворишту и скривен од погледа са улице, а иза високих зидина провиривале су само крошње дрвећа и кровови од ћерамиде са витким димњацима. Зидане су у бондручној конструкцији - храстове греде повезане су плетером - а биле су испуњене чатмом, односно мешавином сламе и блата. Покривене су четворосливним кровом од ћерамиде, широких стреха. Циљ је био да се постигну функционалност и удобност становања.

Доксат је представљао издвојену целину у оквиру куће, ограђену, а отворену просторију. То је била својеврсна дневна соба на отвореном. Лети је то био највише коришћен простор за кућне активности, од чишћења грашка до седења и дружења.

ПУНЕ ШКОЛЕ

ГРОЦКА је данас једна од 17 београдских општина. Како с поносом истичу становници овог места, спада међу ретке са позитивним природним прираштајем и пуним школама.

Иако су се први житељи овде појавилии још у доба неолита, процват јединог градића у београдском округу везује се за 19. век и породицу Гарашанин. Прво је Милутин од кнеза Милоша добио комад земље као поклон, а он већ 1830. године овде оснива школу.

Његов син Илија овде је направио парни млин, некада највећи у Србији. Развој трговине променио је структуру грочанског становништва. Интересантно је да је закон из 1866. године Гроцку уврстио у варошице, а у Србији је подела на села и варошице вршена не само према броју становника, већ и по њиховом занимању.