Споменик који многи сматрају основним симболом Београда - Победник, нимало лако није стигао на место на доминантној тачки Калемегдана. Нјегова прошлост, од настанка до коначног постављања била је бурна, а скулптура је пропутовала Европу док коначно није стигла на место које сви познајемо.

Како нам је објаснила кустос Музеја града Београда Данијела Ванушић, Србија је још у доба балканских ратова решила да направи споменик у част победе. У то време је узаврела и југословенска идеја, поготово у свету уметника. А у то време вајар Иван Мештровић био је уметник који се у томе посебно истицао.

- Још тада су многи помињали Мештровића као потенцијалног аутора - каже Ванушићева.

- Иницијатор је била Београдска општина. После 1913. године одлучили су да Теразијски трг назову Трг престолонаследника, а да на средини трга подигну велику фонтану, у славу велике победе. Када је ондашњи председник Општине (Београд је тада представљао једну општину) Лјуба Давидовић известио Мештровића, овај је за неколико месеци, до краја године, послао прве нацрте.

Вајар се брзо договорио са градским властима, па је за израду одређена фискултурна сала у школи „Краљ Петар“, јер је она имала довољно висок плафон како би Мештровић могао да направи скулптуру високу пет метара. Сама фонтана је била замишљена монументално, са пречником од осам метара, са четири лава која би је красила, а из ње би се издизао стуб на којем би се налазио Победник. Стуб је требало да има и пет сегмената који су представљали петовековно ропство.

ЗВАНИчНО ОД 1928. Постављање споменика Победник на Калемегдану окончано је 1928. године. Тада су град и држава обележавали 10 година од пробоја Солунског фронта у Првом светском рату. - Првобитно је постојао предлог да споменик званично носи име Весник победе и то име је преовладавало у доба када су кроз преписку комуницирали вајар и градске власти. Касније је, очигледно по Мештровићевој идеји, који је волео друго име, споменик назван само Победник.

- Нажалост, планови нису сачувани - наставља Ванушићева. - После првих договора, почео је Први светски рат, а Иван Мештровић, будући да је био аустроугарски држављанин, морао је да напусти Србију. Радови су стали, а дуго се веровало да је скулптура уништена. Међутим, било је потпуно другачије. Мештровић је пре почетка војних сукоба послао модел у Чешку на ливење и тако га је сачувао.

Када је прошао Први светски рат, поново је покренуто питање Победника, а тада је уследила и бурна преписка између вајара и београдских власти, јер је Мештровић тражио хонорар за урађени посао. На крају га је Београдска општина откупила и ставила у једну шупу на Сењаку, где је држала различите ствари са којима није у том тренутку знала шта би. Тако је Победник, међу различитим расходованим средствима сачекао 1927. годину и иницијативу да се споменик ипак подигне.

- Због недостатка средстава власти нису могле да се одлуче на изградњу монументалне фонтане, већ објављују идеју да се споменик постави на стуб, налик оном на какав је коначно Победник и постављен на Калемегдану. Међутим, када је предочена ова идеја, београдска јавност почиње праву буру негодовања.

Сви ондашњи дневни листови коментаришу идеју да лик нагог мушкарца краси најпрометнији и најлепши градски трг, а у бунтовничкој идеји предњаче градске даме. Различита удружења београдских госпођа са бесом тумаче идеју да лик нагог мушкарца доминира Теразијама.

- По њима, то је било неваспитано и угрожавало би „леп морал“ београдских девојака - објашњава наша саговорница. - То није била једина необичност везана за овај споменик. У суштини, Победник одступа од приказа победе који су били уобичајени. Победа и њени симболи се још од антике приказују у женском облику. Сетимо се француске „Маријане“ или немачке „Германије“.

Спуштен мач, окренут надоле, у руци снажне мушке фигуре био је симбол мира, односно мирољубивости, али је спреман да реагује на напад, док му је у другој руци орао. Иако су постојале дилеме да ли у левој руци Победник држи орла, један део сачуване преписке између Мештровића и београдске општине до потврђује.


СРАМ ГА БИЛО

Унутар бурне дебате у јавности која је коментарисала идеју да Победник буде на Теразијама, полемисало се на најразличитије начине.

Тако је у новинама осванула идеја да Победника ставе у базен, „кад је већ го“, док су други фаворизовали идеју да се постави гигантски стуб, знатно виши од онога на којем стоји данас.

Ето тако би могао да стоји довољно високо да нико не види да је го“, заједљиво су коментарисали у штампи.