ПРЕЛАЗЕЋИ Саву преко Бранковог моста, крећући се са новобеоградске стране, многи Београђани гледају на уобичајену панораму главног града закриљену Саборном црквом. Доле, како поглед клизи наниже, виде и падину подно Косанчићевог венца. Баш ту, некада је било здање које је безмало било најважније за стари Београд.

Царина на Сави

То је била Ђумрукана или царинарница. Реч „ђумрук“ на турском језику значи „царина“. Некада, у доба кнеза Милоша, почетком 19. века, ова обала Саве са београдском страном била је српска, а она, преко реке, аустријска, а потом аустроугарска. Тек, Сава је била граница, а ово здање било је место у које су улазили сви који су намерили да дођу у Београд, а излазили сви који је требало да га напусте.

Зграда о којој говоримо налазила се у близини данашњег туристичког пристаништа и Капетаније. У њеној близини некада се налазио и Хотел „Крагујевац“, па је у то време, у Милошево доба овде живела елита ондашње Србије. Тада су, као данас на Дедињу, овде биле најраскошније куће престонице.

Ово здање, нажалост, више не постоји, њему се враћамо само кроз сећања и ретке сачуване фотографије. Као и многа друге, драгоцене грађевине, и ова је нестала са лица земље у савезничком, ускршњем бомбардовању Београда 1944. године. Остала су чак забележена сећања неких радника којима је запало у задатак да сруше оно што савезничке бомбе нису успеле, да је то био „врашки тежак посао, јер је кућа била више него солидно направљена“. Зашто је било тако, подсетиће нас добри познаваоци старог Београда...

Ченгеле уместо ордена

Колико је овај део града био значајан, говоре хроничари тадашње вароши, који ово место описују као део града у којем су, у једном тренутку, живеле личности од највећег угледа свога доба. У књизи „Споменар о старом Београду“ Никола Трајковић се сећа да је „та зграда имала значајну улогу, јер су кроз њу морали проћи сви они путници којима су морали да прегледају пасош или визу. Због тога је у тој згради увек било много света“.

- До самог Комесаријата (како су такође звали Ђумрукану) било је узано сокаче - бележи даље Трајковић. - Оно је одвајало сокак од кафане „Голуб“, где су највише свраћали лађари и носачи. Поред кафане била је кућа на спрат, власништво чувеног трговца у оно време Хаджи-Томе.

Трајковић има и посебно гледање на ту ствар.

- То је била отмена зграда и у њој су са родитељима живеле и четири кћери Хаджи-Томе. Све четири су се из те куће удале за веома угледне људе свога времена.

Током каријере, сва четири зета су постала министри, па је тако, понекад, како бележи стари хроничар, у Хаджи-Томиној кући заседала скоро цела влада ондашње мале, преткумановске Србије.

Многи су сматрали ову грађевину једном од најважнијих у Београду, па је тако описао и Милан Јовановић Стојимировић у књизи „Силуете старог Београда“, али он се посебно осврће на начин на који је ово здање настало. Сећајући се кнеза Милоша и начина на који је Милош „мотивисао“ своје грађевинаре, овај хроничар бележи један „манир“ типичан за тадашњег српског лидера.

- Када би почео да подиже нове грађевине, Милош би уз само градилиште одмах подизао и вешала. „Ако грађевина не буде добра, вешала су ту“, говорио је својим грађевинарима.

Хроничар даље наводи како ова прича потиче од слепог Ђуре Црногорца, у оно време једног од најпознатијих и најуваженијих Београђана. Слепи чика Ђура је причао „како би одмах у почетку, књаз Милош о један окопан дирек закачио ченгеле да би обесио мајстора ако грађевина хрђаво испадне“.

Трговина и бродови

ОВАЈ део града увек је био настањен Србима, док је освајачима, били они Турци или ондашњи Аустријанци увек била изазовнија дорћолска страна. Тако и до данас део града који зовемо Дорћол носи име по две турске речи „дорт“ што је ознака за број четири и „јол“ што представља пут. Дакле, раскршће.

Ова, десна обала Саве била је важна Србима јер је ту било пристаниште у које су упловљавали трговачки бродови, у време док још није било железнице, а транспорт робе друмовима био је скуп и несигуран. Унутар лагума у Карађорђевој улици лагерована је роба којом се трговало у оно доба.

Позориште

У ОВОМ здању је својевремено Јоаким Вујић одржао прву позоришну представу у тадашњем, омаленом Београду. Ђумрукана је имала највећу дворану у тадашњем граду, па је Вујић изабрао ово место како би се ту показали његови глумци пред варошком публиком.