Београдске приче: Сајам аутомобила 1938.

Први међународни сајам аутомобила у нашем граду одржан је од 5. до 15. марта 1938. године. Од тада до данас у Београду практично излажу сви који у свету ауто-индустрије желе да постигну озбиљне резултате у свету четвороточкаша.

После отварања Београдског сајма, који ми данас зовемо Старо сајмиште, 1937. године, наш град је постао један од најозбиљнијих градова у сајамском окружењу.

Салон аутомобила, о којем говоримо, одржан је под покровитељством престолонаследника Петра Другог Карађорђевића, а отворио га је тадашњи министар трговине Милан Врбанић.

Већ у фебруару 1938. године београдска штампа веома бурно је најављивала предстојећи догађај. Лист „Време“ тада пише како су „очекивања од овог потхвата са разлогом врло велика и верује да ће, благодарећи смишљеном и организованом раду, аутомобилизам код нас бити у најскорије време знатно унапређен“.

Тада др Велизар Јанковић подсећа да велике аутомобилске салоне у Паризу и Берлину отварају лично председник Француске и фирер немачког Рајха. Тиме јасно даје до знања колику пажњу лидери предратне Европе дају развоју ауто-индустрије.

Југословенска штампа тада јадикује и што је код нас појам „моторизација“ релативно нов и што се аутомобил на нашем поднебљу сматра луксузом.

„Код нас“, бележе они, „један аутомобил дође на хиљаду становника, у Француској на 53, у Енглеској на 40, а у Немачкој на 15“!

Пред новинарима се појавио и председник Министарског савета, за ову прилику и председник Сајма Милан Стојадиновић, који је објаснио како „Југославија у том тренутку располаже са свега 12.000 аутомобила, и то већином неисправних, за озбиљну употребу неспособних“. Према његовим проценама, потребе ондашње државе биле су око 150.000 аутомобила.

Сви произвођачи ондашњег аутомобилског света приказали су се на Сајму. „Мерцедес“ је излагао модел који би и данас изазвао огромну пажњу. Ту је био посебно изведен „опел“ од плексигласа, како би посетилац јасно могао да види и разуме унутрашњост возила гледајући споља. „Фијат“ и „Ланча“ су стигли са Апенинског полуострва, а „Бјуик“ је дошао на Сајам чак са северноамеричког континента, само још једном показујући колико је наш град важан на сајамској мапи света.

У захукталој, али мучно узаврелој, предратној Европи, сви који су били битни у овој грани индустрије појавили су се у Београду. На истом сајму били су актери америчког капитализма, италијанског фашизма, а нацисти су своје павиљоне приказали док их наткриљује Хитлеров орао раширених крила.

Београђани су без даха гледали експонате захуктане индустрије, заборавивши да је први аутомобил у њихов град ушао пре само 35 година - 1903. године. После само три и по деценије од тренутка када је први „неселсдорф“ протутњао улицама српског главног града, Београд је доживео да, током десет дана - буде светска престоница аутомобилизма.

АТМОСФЕРА

Новински извештачи са Сајма забележили су да је на штандовима била огромна гужва. Имали су и једно „посебно“ запажање.

- Интересантно је да изложбу нису посетили само они који имају то задовољство да се возе у аутомобилу, већ и они који их немају, али о њима воле да сањају, прижељкујући их, или воле да гледају њихове аеродинамичне линије - бележе новинари „Времена“.

Новинари су умислили да су открили нешто што је необична карактеристика за аутомобилске сајмове, сасвим несвесни да ће управо та појава до дана данашњег постати - традиција.

КРАЛЈЕВСКА ПОСЕТА

О важности Салона аутомобила говори и посета краљевске породице, која је изазвала велику пажњу. Престолонаследник Петар је са мајком Маријом обишао све штандове и експонате, дивећи се развоју аутомобилизма.

Оснивач Музеја аутомобила у Београду Братислав Петковић подсетио нас је на неке необичне податке везане за краљевску породицу и њихов однос према аутомобилима.

- Краљ Александар није био возач, али је његова супруга, краљица Марија, била изузетно спретна за воланом, што у оно доба није био обичај када се ради о припадницима лепшег пола, поготово „плаве крви“ - говори Петковић. - Тако је још пред веридбу са Александром Карађорђевићем будућа српска краљица возила мајку од Букурешта до Београда у возилу марке „делаж“. Ето историјске ироније, баш у таквом луксузном аутомобилу оног доба убијен је њен муж, краљ Александар, 1934. године у атентату у Марсељу.

Издвајајући њене возачке подвиге, Петковић се осврће и на релацију Париз - Београд, коју је краљица такође одвезла маниром професионалног шофера.