ПОСЛЕДНЈИ Обреновићи, краљ Александар и краљица Драга, убијени су у атентату 1903. године, а сахрањени су кришом, под окриљем ноћи, у старој Цркви Светог Марка на Ташмајдану.

То није био данашњи храм, који доминира овим делом града, већ омање здање које се налазило непосредно поред њега. Ту цркву су познавали и као „Гробљанску“ јер се некада на Ташмајдану простирало Старо гробље, а направио га је кнез Милош Обреновић и то заоставштином београдског трговца Лазара Панче, који је оставио новац да се црква сагради.

У „Годишњаку Техничког факултета Универзитета у Београду“ (1946-1947) Петар Крстић бележи да је црква током аустријске окупације 1917. године поправљена од претходних оштећења, да би почетком Другог светског рата ова богомоља доживела непоправљиву штету.

- На Цвети, 13. априла 1941. године, одмах после немачког бомбардовања, пожар дрвене грађе запалио је црквени кров, и уништио је после 107 година постојања - бележи Крстић. - Ипак, том приликом спасен је иконостас са осталим покретним стварима. Годину дана касније, 1942. године, одлучено је да се остаци цркве поруше, пошто се услед тешког оштећења није могло помишљати на обнову. И тако је нестало најстарије цркве београдске, која је знала за бомбардовање Турака 1862. године...

Београдска власт је тада, усред рата, имала непријатан задатак да премести посмртне остатке брачног пара Обреновић из ове цркве, али и још неколико њихових преминулих сродника, као и неколико епископа и митрополита који су већ деценијама почивали у овом храму. Селидбу је ваљало обавити тако што су кости пренете у крипте „велике“ Цркве Светог Марка, где и данас почивају.

Одлуком архијерејске власти, тада је направљен и врло прецизан записник о том догађају, који смо добили захваљујући љубазности свештеника Цркве Светог Марка.

КРИПТЕ У криптама испод данашњег храма посвећеног евангелисти Светом Марку почивају, поред последњих владара из породице Обреновић, и кнез Милан Други Обреновић, књажевић Сергије, син краља Милана, Ана, супруга господара Јеврема Обреновића, те кости епископа нишког „деда“ Виктора, епископа шабачког Гаврила, епископа неготинског Мојсеја и митрополита Теодосија Мраовића.

У записнику пише како се, пре него што је комисија приступила откопавању гробова, пријавила госпођа Милица, удовица почившег Ђоке Трифковића, бившег дворског лимара, и изјавила: „Мој муж, покојни Ђока, извршио је лемљење сандука почившег краља Александра и краљице Драге и том приликом видео је да су у сандуцима заиста били лешеви краљевског пара. Он је такође видео да је покојни краљ сахрањен у фраку, а краљица у ружичастој свиленој хаљини.“

Ово је било битно за чланове комисије, јер, како су забележили, „постоји раширена верзија да краљ и краљица нису уопште сахрањени у Цркви Светог Марка, него да су сандуци, њима намењени, били празни“.

Комисија приступа ископавању и утврђује многе детаље везане за остале покојнике који су почивали у цркви. Потом се посебно посвећује гробовима краља и краљице, изнад чије гробнице стоји натпис: „Овде почивају у миру Божјем Нјегово Величанство Краљ Србије Александар Обреновић и Нјено Величанство Краљица Драга Обреновић, који погинуше од зликовачке руке 29. маја 1903. године.“ Узгред, споменик подижу 1917. године аустријске власти током окупације Београда у Првом светском рату.

Комисијски налаз описује два сандука у којима се налазио краљевски брачни пар. У запису стоји како је у „првом сандуку, чији је доњи део потпуно иструлио, женски леш преко кога је био покров од некада светле боје. Хаљина је била дугачка, свилена и ружичасте боје. Лобања леша приликом обдукције била је тестерисана, иначе других трагова о повреди нема. Коса црне боје, била је на средини раздељена и очешљана. Зуби природни и очувани. Кости исто тако очуване, те су све прикупљене и пренесене у нови лимени сандук. Никаквих драгоцености није нађено. Исказ госпође Милица Трифковић, дат пре почетка ископавања, утврђен је нађеним стањем потпуно, те се и тиме утврђује идентитет посмртних остатака краљице Драге Обреновић“.

Записи везани за други сандук такође су веома прецизни, па тако тамо стоји да је „доња страна сандука иструлила. Нађени су посмртни остаци краља Александра Обреновића. Утврђене су ове чињенице: покров је био светле боје; краљ је имао на глави црну свилену капу, био је одевен у фрак, у белу кошуљу и са црном машном. На ногама плитке ципеле, а лобања је била тестерисана приликом обдукције; коса црна. На левој страни лобање а иза левог уха трагови фрактуре и повреде тупим оруђем. Други трагови повреда нису пронађени. На горњој вилици недостају три зуба. Кости трупа су пеповређене, те су прикупљене и све пренете у нови лимени сандук. Од драгоцености нађена су златна дугмад на ланчићима за манжетне, у којима су били по један мали рубин и по три ситна брилијанта. Недостаје један мали рубин у једном пару. Других драгоцености није било. Идентитет посмртних остатака краља Александра Обреновића потврђен је и исказом госпође Милице Трифковић, а који се слаже потпуно са нађеним стањем ствари...“.

Извештај комисије касније описује како је свих девет лимених сандука са краљевском породицом и црквеним високодостојанственицима било залемљено и пренето у крипте Цркве Светог Марка. Све је обављено уз дужан пијетет и поштовање а сваки сандук је додатно обележен посебном, месинганом плочицом, како би потврдио идентитет покојника.

Последњи владари из породице Обреновић нашли су вечни мир у цркви са истим именом које је носио и омалени храм у којем су први пут били сахрањени.