Београдске приче: Последње вече пилоти провели у „Зори”

Зоран Николић

20. 11. 2013. у 10:47

Где су пилоти, бранитељи Београда, почетком априла 1941. године провели ноћ уочи битке. Свесни да их чека окршај, авијатичари су се окупили у кафани, провеселили се последњи пут и - одлетели у небо

Кафана „Зора“, у сумрак 5. априла 1941. године. У ваздуху је висила невоља, све је мирисало на рат, бомбе и крв. Ускоро је баш тако било.

У то доба постојали су и неустрашиви пилоти, који су знали шта их чека, али се нису противили судбини, већ су је очекивали гордо и спремни на оно што им је усуд одредио.

Напред, у славу

Сто друга ескадрила Шестог ловачког пука авијације Краљевине Југославије била је до тог дана смештена у Мостару. Чести прелети италијанских авиона који су повређивали ваздушни простор тадашње државе приморали су ову јединицу да буде у том херцеговачком граду. Затим је стигла команда да хитно дођу у Београд и они су тако и учинили.

- После 27. марта било је извесно да ће бити рата - говоре за „Новости“ историчари авијације Александар Коло и Петар Недељковић. - Дан пре шестоаприлског бомбардовања ова јединица добија наређење да појача одбрану Београда и они слећу на Земунски (Стари) аеродром истог дана.

Пилоти су добили слободно поподне и вече, али тако што су морали да оставе тачно место и број телефона места где се налазе, како би хитно могли да се врате у јединицу.

ТЕЛЕФОН ПОСЛЕ ПОНОЋИ Сваке године у ноћи између петог и шестог априла ова кафана ради дубоко после поноћи. Разлог нису опијени или раскалашни гости који су заборавили да крену кући, већ симболика везана за летаче. Тачно у један сат после поноћи, у исто време када је командант Милош Жунић добио позив за покрет, у „Зори“ се гласно чује звоњава телефона налик оној, ратној. То је тренутак када се гости са пијететом сете бранилаца овог града.

- Отишли су да виде породице и да се поздраве са њима. Можда тад - и никад више - објашњавају Коло и Недељковић. - После тога су се, према договору, сви нашли у кафани „Зора“. Једни су отишли војним камионом, други таксијем, али су се у договорено време увече сви нашли „на последњој прозивци“ у овом ресторану.

Са пићем се није претеривало, јер су сви били свесни да ће ујутру да полете у сусрет надмоћним Немцима. Ипак, певала им је легендарна Дивна Костић, али је одлучно одбијала да прими било какав бакшиш.

- Све се знало. Јасно је било каква опасност им прети из ваздуха, али није било кукања над злехудом судбином. Одјекивале су песме „Овај мирисни цветак“, „О свему ми пиши мати“, и други шлагери оног доба. Када се ноћ „загрејала“ чули су се и стихови „Ој, Хитлеру, милу ли ти нану, оставићеш кости на Балкану“.

Атмосфера у „Зори“ је кулминирала уз ове стихове и, чак, пуцање у ваздух. Били су свесни шта их чека, али су се срчано смејали судбини у лице.

- „Зора“ је била кафана која је у оно време имала телефонску линију - каже Недељковић. - Око један сат после поноћи објављена је прва, тиха узбуна. Тада је одјекнуло звоно телефона, и глас са друге стране затражио је команданта ескадриле Милоша Жунића. Он је сместа наредио покрет. Остало је легенда.

Од казина до поштовања

На месту где је некада била легендарна кафана дуго је био касино. Недељковић и Коло су често пролазили тим путем, и не крију да су били очајни због таквог занемаривања овог места.

- Онда смо чули да је неко закупио коцкарницу и решио да је претвори у оно што је некада била - кафана - настављају причу историчари авијације. - Отишли смо тамо и упознали Драгољуба Митровића и Дејана Смиљанића, који су водили ресторан. Објаснили смо им зашто је ово место драгоцено, и ови су решили да ресторан украсе онако како то и доличи.

На зидовима ове кафане су велике фотографије хероја одбране београдског неба 1941. године, који су дуго после рата били неоправдано заборављени. То су били јунаци који су гинули за своју земљу, ма како да је она после рата променила државно уређење, а касније и облик. Авијатичари су били хероји у правом смислу те речи.

- Када су ми ови људи добре воље испричали историјат кафане, био сам запрепашћен - каже један од управника Драгољуб Митровић. - Толико година је прошло, а да нико ништа није урадио како би очувао сећање на пилоте, а они су за нас дали и главу и срце! Договорили смо се да „откинемо“ од заборава оно што можемо.

Ово место је данас својеврстан музеј, сачињен у част почивших пилота. Са зидова нас смерно гледају јунаци који су бранили Београд, у то време отворени град.

Смерни погледи старих летача терају госта кафане да за трен затвори очи. Уколико то учини, на трен ће чути звонки додир чаша којима се данашњи гости радују животу. Баш онако како су то радили хероји које су чекали загрејани авиони којима ће се винути у небо. Последњи пут.

ЛЈУДИ ДОБРЕ ВОЛЈЕ

Украшавање кафане није дело било какве организације. Наши саговорници, Александар Коло, Петар Недељковић, Драгољуб Митровић и Дејан Смиљанић скромно говоре како су они само људи добре воље који су решили да отму од заборава причу о необичном херојству ратних пилота.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (7)

Dragan

21.11.2013. 11:28

Ziko, adresa je Makedonska 7, odmah do onog staklenog cuda na Trgu. Ona velika fotografija (sa pocetka clanka) dominira iza sanka, zaista mocno izgleda, a sve ostalo je bez greske.

zoran

21.11.2013. 13:37

Eh, kolike sam noci proveo u kafani Zora...kakvo divno drushtvo se tamo okupljalo...ceo taj potez od Shumtovca, Lipe, Grmeca, Bohinja, Mornara, Zore je bio prepun duha... nema tog Beograda...nestade...

Zoran1

22.11.2013. 22:32

Voleo bi znati kako je kafa-na se preokrenula u alkohol-na? U starim vremnima kada su ljudi imali meru, ponos i dostojanstvo ni to nije bilo strasno. Znali su kada su popili dovoljno pa su prestali ali danasnji neotesani i ugrozenog mentaliteta alkoholicari su dojadili i Bogu i narodu. Sto se pilota tice Pice u oci bitke samo pokazuje nesposobnost i nikkvu disciplinu. Pokusati pokriti kukavicluk sa alkoholom ne vodi do uspeha.

Simeun

06.04.2018. 15:31

@Zoran1 - Sve covek zna...i kako se pilo u stara vremena i ko je nesposoban i ko kukavica. Da nije zalosno bilo bi smesno