Београдске приче: Теразије биле бара, а Зелени венац – гробље

Данас је тешко замислити касабу, попут оне која је некада постојала на месту садашњег велеграда. Поготово што су данашњи делови Београда, попут Теразија или Зеленог венца, били периферија, ма колико то данас читаоцу чудно изгледало.

Још у Милошево време постојао је Шанац који смо наследили од Турака. То је био канал пун устајале воде који је опасавао град, а био је ограђен палисадама, врстом дрвене ограде чији шиљци су претили непознатом госту да допре унутар града.

Сама варош почињала је код Стамбол-капије, дакле на месту које се налазило испред данашњег Народног позоришта. То је био ондашњи крај вароши, одакле се надовезивао Смедеревски друм, који се даље простирао данашњим Булеваром краља Александра.

„Предварошице“

Како бележи др Душан Поповић, „тек иза Шанца налазила су се предграђа, или „предварошице“. То су, у прво време, биле Теразије, Савинац или Врачар и Палилула.

Теразије су добиле име по делу турског водовода који се некада налазио на овом месту, и по турској речи за вагу, у овом случају „вододелницу“ - и сада носи име. У прво време, када су турске власти у први сумрак затварале Стамбол-капију, они који би кренули на Теразије, да наточе воду, били би у грдној невољи уколико закасне. Јер, ако би у први сумрак Турци затворили капију, задоцнели Београђани остајали би препуштени псима луталицама и ноћној немилости.

Кнез Милош је хтео да шири варош ван Шанца, како би населио Србе у околину града којим је коначно завладао.

Посебно интересантне су хронике др Поповића који каже како је „Милош имао мотивацију да му се варош не запали, па је наредио да сви ковачи буду исељени из града и да их населе на Теразије“.

Разлог је био у томе што су ковачи својим меховима расипали варнице над градом, па су често избијали пожари, поготово јер су куће биле несолидно саздане, од несолидне, дрвене грађе.

- Тако су ковачи добили бесплатно плацеве на Теразијама - бележи др Поповић. - Ипак, то је била толико далека периферија града, да су се ови ватрено бунили, а Милош је, склон својим „мерама“, многе коваче и затварао или им одређивао батине, зато што нису пристајали на тај корак.

Када су ковачи, на крају, прихватили Теразије као своје одредиште, пошто им је кнез „помогао“ да се одлуче бичем и апсом, варош је почела да се шири тако што су, већ 1832. године, колари молили да се „и њима даду, изван вароши, на Теразијама, плацеви, као што су дани и ковачима“.

Прво место за покојнике

Најстарије српско гробље налазило се у крају од Варош капије према Зеленом венцу, са обе стране Господске улице, која је после понела име Бранкова. Ово гробље је 1835. године пренето на Ташмајдан, где је исте године настала прва, мала Црква Светог Марка.

Са извора који су се налазили испод хотела „Москва“, некада се вода сливала ка Зеленом венцу, Призренском улицом, и како бележе хроничари, стварала „повећу бару“ тако да се за прелаз преко ње употребљавао чамац.

Некад, како је бележио др Поповић, на „Зеленом венцу налазила се двокатна кућа, а у њој мања гостионица, на којој се налазио од лима израђен венац, офарбан зеленом бојом, па је по овој фирми прозван и овај крај - Зелени венац“.

Некако слично писао је и Војин Пуљевић, говорећи како је, „на месту где је некада било гробље, на Зеленом венцу, остала само стара гробљанска кафана, која је и добила име по венцима, којима су кићени гробови“.

Много деценија касније, ово место постало је саобраћајно чвориште нашег града. Старе белешке говоре да је и некада било суђено да они који долазе у Београд, или излазе из њега, имају неизбежни контакт са Зеленим венцем. Тако су, у Милошево време, коришћена углавном волујска кола, јер је „средстава за превоз било сасвим мало“. На оваквим колима су се превозиле, од свог конака до Манојлове баште кнегиња Лјубица, и Томанија, жена Јеврема Обреновића“. У близини је била и Германова башта, на самом крају данашње Бранкове улице, где су њих две умеле да сврате на пиво.

ПОЗОРИШТЕ НА ЗЕЛЕНОМ ВЕНЦУ

Одбор за изградњу позоришта на Зеленом венцу формиран је 1851. године, и тада је почело сакупљање новца за ово здање. Према белешкама тадашњих историчара, била су актуелна два пројекта, један Италијана Касана, а други Чеха Јана Неволе.

- Одбор је усвојио Касанов план - бележи др Поповић. - Међутим, терен је био врло подводан. Донета је одлука да се темељи поставе на шиповима, али и после забадања 2.000 храстових шипова појављивала се вода. Тако су 1853. године радови обустављени, јер више није било новчаних средстава, а и цео посао се испоставио као опасан, јер су се на озиданим деловима показале пукотине.

„РОСИЈА“ И „МОСКВА“

Данашњи хотел „Москва“ носио је првобитно име Палата „Росија“ и то је била зграда истоименог осигуравајућег друштва из руског главног града. Изградња овог здања започета је 1905. године, а окончана 1906, када је ово била највећа приватна зграда у ондашњој Србији.