На месту где се некада налазио Мост краља Александра, први друмски мост који је 1934. године опкорачио Саву, од 1956. године стоји грађевина која је понела име Мост братства и јединства.

Како се благовремено „упокојило“ братство и јединство, Београђани су имали потребу да промене име овог моста, јер је деловало рогобатно, а и све мање - истинито.

Прозвали су га Бранковим мостом, али највећи број житеља главног града и данас не зна тачно по којем је то Бранку мост понео име. Највише суграђана мисли да је тако назван по Бранку Ћопићу, који је скоком са моста на десну савску обалу овде окончао живот. Међутим, то није истина.

И пре тога, становници главног града прозвали су овај мост именом које данас носи, али по наставку на Бранкову улицу. Дакле, ако је судити по мишљењу и осећањима Београђана, овај мост „крстили“ по именима два велика уметника. Један је Бранко Радичевић, који је некада давно живео у овој улици, у кућици на тадашњем броју 31. Како бележи Димитрије Ђорђевић, један од хроничара старог Београда, та кућа одавно више не постоји, јер је срушена у доба када је ова улица проширивана.

Други је био добродушни песник и писац Бранко Ћопић, човек чији је уметнички траг оставио значајан печат током друге половине 20. века.

- Ако ћемо прецизно, овај мост је такозвани Бранков мост - исправља нас архитекта мр Бојан Ковачевић. - Истина је да градске власти овој грађевини никада нису званично промениле име, па, ако ћемо поштено, он и данас носи име Мост братства и јединства. То што Београђани овај податак не знају, није њихова кривица. Градска администрација је и овде направила велики пропуст.

Колико је Београд необичан град, и како његову историју чине чудне, а понекад и крајње ироничне анегдоте, потврдио нам је и књижевник Матија Бећковић, који нам је испричао причу о првом Ћопићевом доласку у Београд.

- Он је био младић и стигао је у главни град возом - приповеда Бећковић. - Требало је да се нађе са ујаком, али због неке забуне није успео да дође до њега. Тумарао је непознатим градом све до вечери, а како је био без новца, морао је негде да потражи макар какво преноћиште. Тако је потражио заклон испод моста. Испод моста који по многима, данас, носи његово име.

ДВА ПРЕЛАЗА Истини за вољу, Бранков мост чине два одвојена моста. Један је направљен 1956. године, а свечано га је отворио Светозар Вукмановић Темпо. Током седамдесетих година обим саобраћаја у граду нагло је растао, па је било нужно да се мосту дода још један „близанац“. То је била грађевина која је расла паралелно са постојећим мостом, да би му на крају изградње била „привучена“ и на тај начин смо добили још три траке ове важне саобраћајнице.



ГОСПОДСКА УЛИЦА

НА месту данашње Бранкове улице некада се налазила Господска улица. Према белешкама Димитрија Ђорђевића, „Одбор старе београдске општине тако је крстио ову улицу јер су у њој становала све сама крупна господа“. То су били министри Јован Маринковић, Коста Магазиновић, Алекса Симић, Јеврем Грујић, Никола Крстић, Јован Бошковић...

- Старом Господском улицом, у своје време, пролазили су и кнез Милош и кнез Михаило, кад год су из свога двора ишли у Саборну цркву - бележи Ђорђевић. - Туда им је било и ближе и удобније него преко Теразија. Они су онда из Двора пролазили поред „Лондона“ и улазили у Улицу краљице Наталије, која је онда имала два имена. Од Улице кнеза Милоша до Балканске звала се Министарска улица, а од Балканске до Зеленог венца звала се Абаджијска.


Прво забележено српско гробље у Београду било је изнад данашњег Зеленог венца, у области Улице маршала Бирјузова, па је зато, пре него што је улица постала Господска, носила име Гробљанска.