НАЈВЕЋЕ масовно окупљање Београђана између два рата збило се 3. септембра 1939. године када је на улицама које окружују Калемегдан одржан велики Гран при, ауто-трке које су после Другог светског рата прерасле у данашњу Формулу један.

Пре 74 године, наш главни град је имао између 300.000 и 400.000 становника, а на улицама се сјатило око 100.000 људи како би посматрали овај аутомобилски спектакл.

Велику радозналост Београђана догревала је јака конкуренција која је постојала међу ондашњим возачима који су изашли на стартну линију.

Братислав Петковић, један од највећих познавалаца историје аутомобилизма код нас и оснивач и власник збирке Музеја аутомобила у Улици Мајке Јевросиме, рекао нам је да су ондашњи аутомобили развијали су просечну брзину од 150 километара на час и летели су улицама око нашег најпознатијег парка брзинама које данас нико не би могао да развије. Најбржи међу њима возили су и брже од 200 километара на час.

ЕВАКУАЦИЈА ЗООЛОШКОГ ВРТА ИЗУЗЕТНА бука коју су производили ондашњи болиди сигурно би узнемирила животиње, па су градске власти одлучиле да привремено евакуишу животиње из зоолошког врта. Како објашњава Петковић, после првог и другог дана септембра, сви су видели да су животиње силно узнемирене буком коју су производили аутомобили. Зато су челници града одлучили да их склоне на сигурније мести. Тако су звери које су красиле предратни врт биле привремено смештене у ташмајданске пећине. На тај начин су предратне власти спречиле огроман стрес који би животиње доживеле „притиснуте“ буком ондашњих тркачких аутомобила.

Трка је организована у недељу, 3. септембра, а тренинзи су одржани током два претходна дана.

- Победник је био Тацио Нуволари, који је возио болид Аутоуниона, такозвани тип Д, од 12 цилиндара - почиње Петковић причу за „Новости“.

- Тај аутомобил је „праотац“ свих каснијих формула јер је први пут мотор постављен иза возача.

На другом месту био је немачки возач Манфред фон Браухич, у „мерцедесу“, човек који је током каријере имао толико малера да је у то готово тешко поверовати. Иако сјајан возач, толико је био притиснут невољама да су га прозвали „вечити други“ или „пех фогел“ (на немачком би ово могло буквално да се преведе као „пех-птица“).

Током тог дана почетком септембра било је одржано девет трка, од мотоциклистичких, до оних у којима су се такмичили аутомобили различитих категорија, али централну трку одвозили су тимови „мерцедеса“, који су чинили Манфред фон Браунхич и Херман Ланг, док су Аутоунион предводили Х. П. Милер и Тацио Нуволари. На улицама које и данас окружују Калемегдан круг је имао непуна три километра, а главна трка вожена је 50 кругова.

Братислав Петковић, оснивач музеја / Фото В. Данилов

- Постојало је и место где су болиди летели високо у ваздух, а тај лет је био дуг око 20 метара - подсећа Петковић. - Причам о месту које се и данас налази на крају Кнез Михаилове улице, поред данашње Библиотеке града, у којој је некад био ресторан „Код српске круне“.

Да није започет Други светски рат, Београд би можда и данас имао своју трку за престижно место у Формули 1. Дабоме, много тога је спречио тај страшни ратни сукоб. Овог пута само подсећамо на необични потенцијал нашег града, на који су стари Београђани били више него поносни.

ЈЕДИНИ СРПСКИ ВОЗАЧ

ЈЕДИНИ учесник ове трке који је био рођени Београђанин био је Бошко Миленковић. Он је био сјајни ентузијаста из добростојеће породице, који је себи могао да приушти луксуз да се бави аутомобилизмом.

- Нјегова судбина је била потресна - говори нам Братислав Петковић. - Миленковић је у трку ушао са прилично неспремним аутомобилом, па је морао да одустане после 15 кругова. После рата, све што је имала његова породица национализовано је, па је овај возач морао да потражи ухлебљење тако што је возио тролејбус. Многи су га памтили као човека који је желео да остане господин, и свакодневно је за волан седао у белим рукавицама. Једног дана његова судбина била је запечаћена тако што је један малишан подлетео под велико градско возило којим је он управљао, и пошто је ударио дете, овај човек је пустио да га очај победи.

Бошко Миленковић се обесио одмах после овог догађаја, а већ је био у толико дубоком сиромаштву да је чак и сахрањен на Новом гробљу, али у гробници породице Иванковић. Било му је суђено чак и да почива у туђем гробу.