Овај ентузијаста живи у времеплову на улицама старог Београда.

Само један човек у стању је да буде писац, аутор, уредник и дистрибутер часописа „Репата звезда“, у којем упорно скупља приче и фотографије старог Београда. Наш саговорник Драган Перић себе зове „намћором овдашњим“ и „капетаном времеплова“, а нама за љубав отворио је архиву својих фотографија, као и срце, и испричао неке несвакидашње приче.

- „Репата звезда“ добила је име по кафани која се налазила на месту данашње Народне банке у Улици краља Петра - почиње причу Перић. - Поред те кафане налазила се и кућа у којој је рођен Бранислав Нушић, а затим је изградња банке отпремила ова здања у историју.

Многа истраживања Перића су враћала у кафану, институцију у којој је настајала српска историја. За њега је најлепша она приповест о томе како је велики песник Војислав Илић написао Светосавску химну, коју малишани и данас сваке године рецитују о дану Светог Саве.

Уредник и писац
Наш саговорник је више од 30 година радио као технички уредник у различитим дневним и недељним новинама, у којима је и објавио значајан број текстова. Тренутно је незапослен, али уз огроман ентузијазам „живи“ на трговима старог Београда и у његовим кафанама. Аутор је романа „Обична прича“ у којем читаоца води улицама Београда из 1926. године.

- Ова песма написана је у легендарној кафани „Дарданели“ која се налазила на данашњем Тргу републике у близини Народног позоришта. Песник је написао буквално за десетак минута, док је дечко којег су послали из штампарије цупкао поред стола стежући банку (десетодинарку), коју није смео да да Војиславу пре него што добије песму у руку. То је била наредба уредника, а банка је, узгред, већ увелико била попијена.

Перић помиње и да је иницијатива за оснивање друштва „Цвијета Зузорић“ које је касније подигло велики уметнички павиљон на Калемегдану такође рођена у кафани, овог пута Позоришној кафани на Тргу републике, а не у Академији наука, како би неко помислио.

- Кафане су биле и прави војни добровољачки штабови у доба балканских и Првог светског рата - наставља Перић. - Тако су се, на пример, комите војводе Вука (Војина Поповића) скупљале у кафани „Црни коњ“, на Варош капији, односно на углу Поп Лукине улице и Косанчићевог венца, а четници - добровољци су свој „кафански штаб“ имали у „Златном буренцету“ у Призренској улици изнад Зеленог венца.

Можда најлепша прича коју нам је овај ентузијаста исприповедао везана је за име палате „Деванха“ преко пута данашње Београђанке.

- Према причи коју ја знам, ово небично име је прво било име британског брода, који је током Првог светског рата превозио наше рањенике од Крфа до Бизерте - приповеда Перић. - Напао их је немачки сумарен (подморница) и тада се Никола Узуновић, деда познатог глумца Танасија Узуновића, заклео да ће, уколико преживи, подићи ову палату и да ће јој дати име брода. Постојање овог лепог здања говори да је брод преживео сукоб, управо као и Узуновић, који је одржао реч.

Најчешћи „модел“ машине за прање веша у 19. веку


Кочијаш који се професионално бавио превозом људи и робе запрежним колима