НА корак је од "мравињака" Кнез Михаилове улице, али као да је заогрнут својим стогодишњим плаштом који га одваја од све градске вреве. Косанчићев венац делује да је километрима далеко од било каквог центра, а сам је практично први и прави центар Београда. Чим се прегази Улица кнеза Симе Марковића влада тишина. Да нема бар хиљаду начичканих аутомобила, паркираних са обе стране "Косанчићевих" калдрма, човек би се запитао, има ли ту живе душе.

За сат времена тек понеки пролазник замакне каменим плочником, свештеник који разговара мобилним телефоном и два радника која уносе кабасти кауч у једну кућу. Троје људи седи у башти "Скице" и жучно се расправља уз широке гестикулације рукама. Огуљене фасаде говоре да су навршиле и стоту годину, док друге опет сијају у новим бојама и указују да само поједини станари помало опет мисле и о обнови овог аутентичног престоничког амбијента.

У напуштену бараку покрај видиковца ка Сави, уселили се неки сиромашни људи. Било је речи да ће на месту те оштећене дрвнаре бити подигнут легат Оље Ивањицки. Два дечака играју се на падини зараслој у шипражје. У њиховом правцу гледа биста Михаила Петровића Аласа, постављена на видиковцу испред његове куће.

Остаци некадашње Народне библиотеке и даље су само окружени железном оградом. Ни трага подизању меморијалног комплекса, који се годинама најављује, а чији су темељи постављени усвајањем детаљног урбанистичког плана још пре четири лета. Нема ни санирања клизишта дуж целе падине која гледа на реку, ни обнове великих степеница, нити предложеног музеја који би каскадно повезивао Карађорђеву улицу и Косанчићев венац. Од силних планова, идеја и речи о обнови и уређењу Косанчићевог венца нема ама баш ништа.

Пропале зграде добро дођу изгледа само манекенкама да се испред њих сликају и, можда, филмаджијама. Двадесетогодишња девојка јуче позира, рекло би се, за летњу колекцију, уз окрњени зид куће некадашњег трговца Трајковића, покрај које пролази степениште ка Бранковом мосту. У заобљеној ниши на зиду са погледом на Косанчићеву улицу нема бисте овог витеза, што је погинуо у Косовском боју и по којем је прво улица, а затим и цео крај добио име. Статуа Ивана Косанчића у витешком оклопу и са кацигом на глави дело вајара Патра Убавкића, склоњена је пре неколико година ради обнове фасаде. Нема ни нове фасаде, ни бисте. Али, Косанчићев венац наставља свој мирни живот заклоњен од градске вреве.

СВЕ ИСТО КАО ПРЕ 50 ГОДИНА

ВАНДА Перовић (64), професор енглеског, која је у овом крају живеле од осме године, сада само навраћа пословно.

- Све је исто овако било и пре 50 година, ништа се није променило, само су неке фасаде биле мање оштећене - упоређује Ванда. - Поред уништене библиотеке нема никакве табле или спомен-плоче, само неко платно... Низбрдица ка Сави постала је ђубриште. Штета, јер видим да долазе групе туриста, да им очигледно негде пише да Косанчићев венац треба видети...

РЕПЛИКА БИБЛИОТЕКЕ И ОТВОРЕНИ ТРГ

УРБАНИСТИЧКИМ планом од пре четири године омогућено је да се на месту срушене библиотеке подигне њена реплика, која би била нови културни центар Београда. Испред би био отворени трг, а у подземном делу остаци рушевина и спаљених књига, које би представљале сећање на уништене средњовековне списе.

ШЕТАЛИШТЕ И ОБНОВА ЦАРИНАРНИЦЕ

СРЕДИНОМ падине између Карађорђеве и Косанчићеве улице, када се санира клизиште, изградило би се шеталиште. Предвиђена је и обнова царинарнице у Карађорђевој улици, од које су остали само темељи. Планира се и обнова те улице, измештање пруге, уређење приобаља. План је омогућио и градњу 74.000 квадрата од чега 56.000 између пристаништа и падине.

БАЗЕН НА КАЛДРМИ

ЈЕДАН од симбола Косанчићевог венца је и - калдрма. Међутим, током јесењих и зимских дана представља и посебан проблем. Све је више рупа, одваљених коцки, а када крену пљускови и бљузгавице право је мајсторство проћи овим крајем и остати сув. Једини излаз су чизме, али оне рибарске. До колена.