Комплетан Земун, у областима где се данас налазе Гардош, Ћуковац, Мухар, Калварија и Бежанијска коса, у себи носи безброј тајних и скривених лагума које је, већином, пре неколико векова направила Аустрија, потоња Аустроугарска.

Међутим, једно место је посебно интересантно, потиче из доба непосредно пре Другог светског рата, и део је истраживачке приче репортера „Новости“. Тамо је некад био Београдски аеродром (који данас, у сећањима, зовемо „Старим“), а уз њега била је тајна команда Ваздухопловства Краљевине Југославије.

Место одакле се летело

Аеродром је био и цивилни и војни, обављао је обе улоге, и био је смештен веома близу улица Тошин бунар и Омладинских бригада. Са њега су полетали наши храбри пилоти током шестоаприлског бомбардовања на почетку Другог светског рата. Место у које су репортери „Новости“ ушли налази се поред некадашњег аеродрома, дубоко унутар Бежанијске косе. Из овог, скривеног командног места руковођено је херојском одбраном Београда.

Уз помоћ експерата Јавног предузећа „Склоништа“ ушли смо у некадашњу подземну војну инсталацију. Један њен део адаптиран је у склониште, преправљен је и добио је армиранобетонски оквир. То је склониште у којем су се скривали житељи овог дела града, као и они који су живели у Студентском граду током бомбардовања 1999. године. Међутим, тамо постоје још једна чудна врата, која нису била дуго отварана и кроз која нико није прошао већ деценијама. Нико не зна колико дуго, али очигледно је да је тај простор затворен после Другог светског рата... Кренули смо баш тамо.

Подземни комплекс имао је два улаза из Улице Николе Добровића. Они су данас затворени. Трећи улаз је на другој страни, на падини Бежанијске косе. Кроз тај део грађевине, тик изнад ње, прошао је железнички тунел отворен пре нешто више од 40 година, који је значајно растресао унутрашњост заборављене Команде. Тамо смо ушли на месту где се завршава Улица Милутина Миланковића, и где се, на раскрсници, „утапа“ у Тошин Бунар. Пред нама је било брдо, а над њим врата затворена катанцем. Пријатељи из ЈП „Склоништа“ су имали кључ, и ту почиње прича...

Ми смо ушли у централни део, видели „званично“ склониште, а онда кренули даље... Велики, централни део подземне команде увелико је „самовао“ у потпуној тами и празнини. Осетили смо истраживачки порив и потребу да се баш у њему нађемо и потражимо одговор на питање: како данас изгледа тајна, подземна грађевина, некада од највећег стратешког значаја за Краљевину Југославију?

Имали смо „два краја“ грађевине, али не и њену средину...

Попуштање“војних врата

У делу адаптираном у савремено склониште и сада постоје кревети на спрат, генератор и све што је потребно за склањање становништва у случају ратне опасности. Други део, онај који до тада нико дуго није видео, био је наш изазов. Када смо пришли малим вратима, издигнутим од земље, не већим од 80 пута 80 центиметара, схватили смо да смо испред нечег што ни стручњаци „Склоништа“ нису добро познавали. Метална, тешка, нису нам обећавала ништа добро... Стручњаци „Склоништа“ на челу са Мирком Бирачом потврдили су нам да тим путем нико није прошао дуго... Деценијама. Одлучили смо да ми то учинимо.

Испред отворених врата, чија је запекла полуга попустила после више јаких удараца чекићем, указао се дугачак, мрачан ходник озидан опеком. Када смо усмерили сноп светла, ма колико да је била јака батеријска лампа, нисмо видели крај тог подземног коридора. Ушли смо обазриво и кренули кроз мрачну подземну грађевину. Били смо у тајној, подземној команди...

Неколико десетина метара од места где је почела ова авантура, ходник се нагло ломио улево. Затим оштар заокрет удесно и поглед који нам је опет пуцао у даљину. Само ходници озидани циглом. У мраку све делује још импресивније, то смо добро знали, па смо полако и опрезно кренули даље. После неколико десетина метара чекало нас је ново изненађење...

Прадавни свод

Сачекале су нас две велике подземне просторије, са очигледно добро пројектованим сводом. То је, како су нам касније рекле архитекте, свод од опеке ојачан преломљеним луковима од истог материјала. Подземне одаје грађене су са ојачањима како би силе којима слој земље изнад грађевине притиска лукове биле што боље распоређене.

Нашли смо се у непријатној ситуацији. Свуда надаље, на правцу ка Улици Николе Добровића, ходници су били урушени, а опека свода је поотпадала чинећи подземни тунел крајње опасним. Негде смо видели само цигле које су стајале на гомили испред нас, очигледно се строваливши са плафона, негде, опет, зидове који су били савијени као да су од флис папира. Велики делови таванице, са громадама земље стајали су на путу радозналом посматрачу. Радозналом?

Па могло би се рећи и помало лудом, уколико настави овим путем.

Чињеница да смо успели да завршимо писање овог текста говори да нисмо пустили лудости да нас победи. Имали смо још једну мудру одлуку: на челу наше екипе био је др Дејан Јеремић, спелеолог клуба АСАК, који нам је помогао, да на крају, ипак, безбедно изађемо напоље.

Додирнули смо готово сваки зид те подземне грађевине и било нам је јасно да су градитељи железничког тунела кроз Бежанијску косу значајно одредили судбину тог предратног подземног лавиринта: један његов део морао је да буде жртвован, јер се знало да ће сталне и јаке вибрације од проласка возова тај део подземне фортификације временом учинити несигурним, а лесна подлога ће се ускоро растрести.

Управо у таквом простору смо боравили неколико часова, желећи да читаоцима „Новости“ пренесемо једну необичну, београдску авантуру.