ФИЛМ о београдским демонстрацијама против Тројног пакта 27. марта 1941. постао је светски симбол отпора нацизму, а снимци Хитлерове одмазде - бомбардовања српске престонице 6. априла ужаснули су слободни свет. Оба документарца доживела су безброј приказивања и ушли у историју светске кинематографије, али њихов аутор Зарија Ђокић и студио „Артистик филм“ остали су заборављени.

- Мој отац Зарија није дочекао ослобођење, погинуо је испред свог студија-куће у Булевару снимајући борбе Црвеноармејаца с Немцима - каже Милан Ђокић, син власника „Артистик филма“. - Снимао је како руски противтековски топ растура са студентског дома немачку оклопну колону, а гелер из уништеног камиона с муницијом га је убио. Нажалост, мој отац је остао заборављен, иако је управо апаратуром његовог „Артистик филма“ створен „Авала филм“, а наш сниматељ Михаил Ивањиков је постао лични Титов камерман.

ШПИЈУНИ И ФИЛМОВИ БУНТОВНИЧКИ снимак београдских демонстрација 27. марта као журнал је приказиван пре сваке филмске пројекције у слободном свету. Већи део документараца снимљен је с прозора оронуле сиве једноспратнице у Булевару краља Александра. Организатори снимања били су Зарија Ђокић и Андрија Глишић, а тон је снимљен тако што су демонстранти увођени у уско унутрашње двориште зграде „Артистик филма“. Снимак који је разбеснео Хитлера на мистериозан начин је за само два дана стигао у Енглеску где га је умножила „Фокс муви тон њуз“, једна од највећих журналистичких кућа тог доба. Познаваоци тајних служби сматрају да су филм прокријумчарили агенти британске тајне службе, чија се балканска централа налазила у Београду, преко Истанбула и Лисабона до Лондона.

У кућу-студио Зарије Ђокића после рата се уселила државна цензура, која је изазвала велики пожар неопрезно рукујући нитратним филмовима. Иако су нове југословенске власти присвојиле његов документарац о 27. марту и користила га као доказ да су београдски комунисти покренули демонстрације, Ђокићева породица од тога није имала користи. Тек пре неколико година у архиву „Филмских новости“ откривен је оригинални тонски снимак на коме се чује хук масе и узвикивање пароле „Живео краљ“.

- Храна се после рата добијала на бонове, а мајци су одузели следовање јер је славила крсну славу - сећа се Ђокић. - Живели смо од следовања које смо добијали ја и тек рођена сестра. Очеви сарадници никад нису причали много ни о њему ни о „Артистик филму“, иако је он направио највише документарних и играних филмова између два рата, укључујући и тек сада чувену „Голготу Србије“.

Овај докуметражни документарно-играни филм чији је режисер био Станислав Краков, српски ратник, новинар, писац и филмаджија, био је под цензуром дуже од пет деценије. Највећи део филма чине снимци српских ратних сниматеља у Првом светском рату, а први пут је цензурисан 1940, као сувише антинемачки. После рата је проглашен „великосрпским“ и забрањен, Ђокић је погинуо, а Краков проглашен за „народног непријатеља“.

Сада Зоран Ђокић, унук пионира српске кинематографије обнавља дедину филмске кућу на истом месту у Булевару краља Александра.

- У мају, уз подршку Кинотеке почиње приказивање дединих филмова у просторијама његовог студија у Булевару - каже Зоран Ђокић. - Кинотека нам даје велику подршку и надам се да ће то бити почетак обнове „Артистик филма“. Међутим, у међуврену се десио и непријатан парадокс: пословни простор Општине звездара покушава да нам узме подрум зграде по закону о национализацији из 1959. године!